Његов гроб далеко је од Србије: покопан је на војничком гробљу у граду Тарагони због заслуга у Шпанском грађанском рату (трајао од 1936. до 1939. године), а ова земља постхумно му је доделила републикански орден за показану храброст
Шпански грађански рат који је трајао три године (од 1936. до 1939. године) за многе представља својеврсну увертиру у пакао Другог светског рата. Премда је рат почео као побуна конзервативног дела шпанског друштва предвођених Франциском Франком и његовим фанатизованим „фалангистима“ против легитимне Владе Народног фронта, коалиције састављене од разнородних политичких група (социјалисти, комунисти, анархисти, бројни синдикати и тако даље), врло брзо су се у сукоб умешале и друге заинтересоване стране, пре свега Немачка и Италија, које су пружиле сву расположиву помоћ побуњеницима. У вези са тим, хиљаде, махом младих момака и девојака, из више од 40 земаља света похрлило је у Шпанију како би се као добровољци прикључили борби оног дела шпанског народа који се супростављао реакционарним снагама, како се то некада говорило. У тој маси, близу 1.700 њих било је пореклом из тадашње Југославије, од којих је бар половина оставила своје кости широм Шпаније. Један од тих младих револуционара био је и Мирослав Миро Чукулић из Краљева.
„И ти, драга мајко, немој рећи зашто да баш ја стављам свој живот у опасност, да је рат за мене тешка ствар. Реци и сама да ли је боље умрети лагано, поред малог и несигурног комада хлеба, понижен и мучен, или у једној часној борби са оружјем у руци, таманећи чуваре пљачке и разбојништва. Ја знам да си ти увек имала јака осећања за правдом, да ћеш сигурно одобрити мој поступак и да ћеш ме поздравити као правог борца за истину и слободу. Овде у Шпанији, светим се мајко, за своје патње – за твој мучни живот.“
Овако је Миро писао својим родитељима у подужем писму које је упутио 1937. године у тренуцима предаха између две борбе, током боравка у болници где је лечио ране, одакле је врло брзо „дезертирао“ како би наставио борбу на фронту.
Миро Чукулић је рођен 1910. године у Пивници, рано се запослио као трговачки службеник како би помогао својим родитељима. Као млади радник заинтересовао се, убрзо постао члан КПЈ у Краљеву и наставио је борбу за радничка права. Управо га је та борба и одвела у далеку Шпанију, у јуну 1937. године. Није познато на који је начин отишао тамо, али претпоставка је да је успео да се „провуче“ попут стотина других који су имали исту жељу попут њега.
По доласку у Шпанију постао је члан батаљона „Димитров“, са чином каплара. Заједно са другим члановима овог батаљона борио се широм Шпаније, а једно време је радио као телефониста када је био задужен за евакуацију становништва града Белчите. Том приликом су становницима стављени на располагање камиони, у првом реду за евакуацију деце. Осим што се показао као добар борац, Миро је био омиљен у својој чети, јер је био веселе нарави и увек спреман за шалу. А умео је и да засвира своју виолину и на тај начин помогне својим друговима да макар на тренутак забораве на ужасе рата.
Нажалост, Мирова шпанска епопеја завршила се тужно. Наиме, приликом велике офанзиве фалангиста на реку Ебар, Миро је задобио рану у пределу лица, због које је врло брзо преминуо. Због његових заслуга, Шпанска републиканска влада му је доделила чин капетана и постхумно му је доделила орден републиканске Шпаније за показану храброст. Покопан је на војничком гробљу у граду Тарагони.
Војкан Трифуновић – Портал Круг