ВРЕМЕПЛОВЧЛАНЦИ САРАДНИКА

КАКО СЕ ОБЕЛЕЖАВАО ПРАЗНИК РАДА

Јесте ли знали да је Краљево некада имало кафане у које су долазили искључиво имућнији становници и кафане, са епитетом „црвене“, у којима су се, тражећи своја права, окупљале најпре сиромашне занатлије, а потом и индустријски радници? Према неким подацима, прва прослава радничког 1. маја у Краљеву је одржана још 1898. године, али се, ипак, за почетак организованих прослава овог датума узима 1904. година. Тада је краљевачким улицама прошла прва поворка од скоро 200 радника са црвеном заставом на челу. Да би учествовали у прослави, радници су напуштали радна места и тако је дошло до прве обуставе рада, па и до сукоба са послодавцима.

Откад су, почетком XX века, краљевачки радници почели да се организују и од својих послодаваца захтевају боље услове рада, сукобили су се са низом тешкоћа, пише у својој књизи „Старо Краљево“, некадашњи краљевачки новинар и хроничар свог и прошлог времена Драгољуб Обрадовић Кондис. Одмах су на себе, наставља он, скренули пажњу да постају опасни по режим, нарочито за своје газде и богати сталеж, па их је и полиција „узела на око“, придодавши им етикету „црвени“:

„У Краљеву је још 1. јануара 1893. године основана прва занатско-радничка организација, која је после две године већ имала око 150 чланова. Њен циљ био је пружање помоћи оним радницима који живе у тешким условима, јер у то време није постојало никакво социјално осигурање. То су били занатлијски радници, јер у варошици на Ибру, која је почетком XX века прерасла у варош, није било никакве индустрије, па ни индустријских радника. Догађало се да поједини мајстори отпусте раднике само зато што су присуствовали збору радника.

Први сукоби били су вербални: један првак Либералне странке јавно је по кафанама нападао социјалисте, називајући их бекријама, мангупима, нерадницима, а њихову канцеларију, пред којом је црвена застава – проститутском радњом. Радници су клеветника тужили суду, а својим члановима препоручили да бојкотују оне мајсторе којји раднике отпуштају с посла.

У то време није се могло ни замислити да радничка организација има властите или закупљене друштвене просторије за своју делатност. Зато су се они, силом прилика, окупљали у појединим кафанама где су најчешће навраћали по повратку с посла, недељом или верским празницима.

Лимарска радња браће Живојина и Душана Митровића око 1925. године

А радило се – од јутра до мрака, пуних 12 часова, некада и више, у мемљивим и загушљивим просторијама. Ни „белог дана“ нису видели, јер су са послом почињали рано ујутру, а завршавали по заласку сунца, са тек малом паузом за ручак. Послодавци су раднике цедили до максимума, а ниске наднице бринуле су само оне који су их добијал. Послодавцима је било најбитније да радници раде што више, јер су тако сами више зарађивали.

Једна од првих кафана, коју су пре Првог светског рата краљевачки занатски радници најчешће посећивали, звала се „Скаламерија“, некадашња „Србија“ у Улици војводе Путника, коју је држала Савка, једна од првих жена активиста у Краљеву. Савка је била мајка Миленка Новаковића, столара, истакнутог вође краљевачког радничког покрета с почетка XX века.

Поворка је кренула од „Скаламерије“, где су се налазиле просторије радничке организације, а онда, после проласка главним градским улицама, радници су кретали ван града на заједнички излет. Те 1904. године, председник општине Васа Константиновић, успео је да уз помоћ општинских пандура који су претећи махали револверима – растури део поворке.

Прва кафана која се помиње у вези са радничким покретом у Краљеву била је „Европа” (у „полукругу““ на данашњем Тргу српских ратника, између апотеке и хотела „Турист“). У њој је, на иницијативу Мијалка Трипковића, столарског радника, одржан оснивачки збор Радничког друштва 6. септембра 1903. године.

Прослава 1. маја 1905. године била је организованија него годину дана раније. Поворка је опет кренула од кафане „Скаламерија“ на излет до кафане Буњака у Рибници. Дужност редара обављали су радници и сељаци који су им се придружили, па није било интервенције власти. Поворка се зауставила пред зградом Поште, где су радници прочитали телеграм који је упућен „Радничким новинама“. Последња прослава првог маја пре Првог светског рата у Краљеву је одржана 1914. године. У поворци је, у вароши која је тада имала нешто више од 3.000 становника, било више од 200 радника.

По завршетку рата, краљевачки радници оживели су струковне организације занатлисјких радника. Међу првима су рад обновили опанчари, потом абаџије, столари, пекари. Услови у којима су радници радили и даље су били тешки: радили су дуже од десет сати, наднице су биле ниске, смештај ужасан. Сада је место окупљања постала кафана “Кнежевић“ (данас је на том месту у Улици Милоша Великог продавница компаније „Металац“ (преко пута некадашње РК „Београд“, данас „Панда“). Све до Другог светског рата она је задржала епитет радничке кафане. У њој су одржавани бројни састанци, доношене многе одлуке о борби радника за остваривање права, а постоје индиције да је у њој, почетком 1926. године, донета и одлука о формирању Радничко културно-уметничко групе „Абрашевић“, као огранка београдског „Абрашевића“.

Катинка Ћирић Ердоглија, Гостионица “Босна” 1916. године

У овој кафани коју су годинама у закупу држали Блажо Савић и његова супруга Рада, махом су се окупљали опанчари, абаџије, пекари, а касније и радници запослени у трговачким радњама. Имућнији грађани махом су одседали у „Паризу“, „Београду“, „Југославији“, „Европи“ или „Националу“, а оне у којима су се окупљали радници у Краљеву су биле познате као „црвене кафане“.

Блажо се као власник кафане „Кнежевић“ није обогатио прометом, јер су гости ту навраћали на кафу и шљивовицу, пили на вересију и играли домине или карте. Кафеџијин син Јањо, ученик Гимназије, понекад је госте забављао свирањем на хармоници, а баш тада стварана је могућност да се при дну кафанске сале, иза бине за приредбе, одрже раднички састанци, скривени од очију тадашњих власти.

И две удаљеније кафане су имале епитет радничких. Једна је била кафана „Зелени венац“ у данашњој Улици Танаска Рајића, коју је држао извесни Јоцо Јовановић звани Милочајац. Била је то прва кафана у Краљеву која је имала своју куглану, па су се радници, под изговором да се окупљају због куглања, ту често састајали и договарали о организовању разних акција и прослава.

Друга је била у Рибници, на месту данашњег ресторана „Мошин гај“. Ту је било излетиште где су радници долазили окићени црвеним каранфилима.

Између два светска рата, са изградњом две фабрике (авиона и вагона), број занатских радика почео је да опада, а почео је да расте број индустријских радника. Тада је и тортура полиције постала ригорознија према свим облицима радничког деловања.

Први мај се није могао прослављати баш оног дана када се нађе у календару, па су га радници обележавали ношењем црвене кошуље, црвеним цветом на реверу или ношењем црвене ленте.

Често је за прославу коришћен „Мајалос“, уобичајени мајски излет у природу, који је био омиљен међу грађанима Краљева, као и Ђурђевдан, када се масовно у раним часовима одлазило ван града на уранак. Излетишта су била у Мошином Гају, на Берановцу, у Сирчи, у Жичком потоку према Столовима. Радници су носили храну са собом, организовали приредбе на којима су певане или рецитоване револуционарне песме“, писао је Драгољуб Обрадовић Кондис у својој книзи „Старо Краљево“.

Портал Круг

Оставите одговор