КУЛТУРА

ЈЕДНО БАДЊЕ ВЕЧЕ

 

Тих дана првог месеца слободе иако је рат још увек трајао грађани Краљева, а са њима и наша породица покушавали су да покрену нове животне токове. У нашем разореном домаћинству било је пуно посла, али не и новца да се многе ствари доведу у ред. Отац је после рада у Електричној централи и у пропагандном одсеку Народног фронта, из рушевина наше друге куће склањао неоштећену столарију, дебеле даске и греде од подова и крова, као и све што се могло употребити за поправку старе, тешко оштећене куће. Од комшија сазнали смо о неким стварима које су нам однете, па је после неколико дана пронађен шпорет који је мајка успела да врати назад. Разрушен кров био је највећи проблем који никако нисмо могли да решимо без пара. Али као у свакој лепој причи, и у таквој ситуацији појавили су се добри људи, у лику нашег комшије, господина Милосављевића, који је понудио безрезервну помоћ.

Тако смо дошли до новца да се покрије пола куће од материјала који је отац извукао из рушевина, уз куповину неопходног црепа, пошто је стара ћерамида, којом је кућа била до бомбардовања покривена, потпуно уништена. Са крова старе куће скинут је велики сандук са лијандером који се није осушио и гвоздена баштенска клупа које је бомба тамо бацила, а који су трајали још од времена домазлука деда Јосифа.

Кад су се стекли минимални услови за радове на поправци куће, коришћен је сваки дан да се што пре завршили, јер је долазила зима са снегом. Паралелно са поправком, наши родитељи су почели да оспособљавају велику собу до улице, једину просторију у којој се могла дочекати зима. Убацили су у њу шпорет, пошто су претходно пак папиром затворили таваницу са које је отпао малтер. Уз окрпљена стакла на прозорима, у ту собу су смештене ствари које су преостале и могле да се користе.

Тако је дошао дан коначног повратка кући, боље рећи у оно што је преостало од ње и која нам је много недостајала свих протеклих месеци када смо били принуђени да потражимо уточиште по околним селима. Вратили смо се у Цара Лазара улицу у коју се полако враћао живот и наш стари комшилук. Било је то некако пред Божић. Снег је већ пао, па су наше дечје санке постале једино превозно средство за транспорт ствари из Карађорђеве улице.

У том сређивању крова над главом, стигао је још један Божић, празник који је у нашој породици заувек створио нераскидиву везу са родитељима, породичним домом и временима које смо провели заједно. Био је то први Божић у потпуно другачијим условима од свих претходних, али празник који смо, на сву срећу, славили живи, здрави и у нашој кући.

Док смо били окупљени за вечером коју је наша мајка спремила, не знам ни од чега, ни како, отац је унео бадњак. У том тренутку зачуло се мјаукање пред улазним вратима. Када је мајка отворила, угледала је на прагу једно промрзло маче које је тражило топлину дома и људску пажњу, као да је хтело да нам се придружи у овој, пуној снега, празничној ноћи. Сва насмејана пружајући сестрама малог мачка, новог члана породице, мама је рекла:

– Да знате, децо, да је долазак у нашу кућу ове мале маце на Бадње вече, знак велике среће за нашу породицу. Мислим да смо је после толико патње заслужили.

Тако се у играма које су сестре организовале, нашло и ово мало маче жућкасте боје и тигрових шара које је унело ново и лепо расположење у славље нашег првог Божића после окупације.

 

Одломак из књиге „ПУТОВАЊЕ ДАНСКИМ КРАЉЕВСКИМ ВОЗОМ“

нашег Краљевчанина, великог Славка Маржика

Оставите одговор