Живот те пошаље негде далеко. Где те људи чудно посматрају када им се осмехнеш и пожелиш добар дан. Шеташ поред неке друге реке, ходаш неким непознатим улицама. Туђим.
А онда седнеш испред телевизора и слика ти каже много више од хиљаду речи. Дођу до тебе и мирис липа и хук Ибра и свежи ветар са Столова. Схватиш да су неке везе нераскидиве, где год да си.
На крају, сетиш се речи Мике Антића:
“Са вољеним градом је као са вољеном особом. Никада тачно не можеш да се сетиш шта вас је заувек везало”.
Љубиша Бојанић