Сплавари безбедно прошли опасан бук Грмчић код Ушћа
Још увек нема прецизних података када је почело сплаварење Ибром. Драган Бојанић из Ушћа се присећа неких прича да је сплаварење било најактивније између два светска рата, и да је његовом деди Светомиру Бојанићу тај посао био одскочна даска за напредак и успех у животу.
Тих међуратних година сплавари су могли да „одраде“ четири до пет тура Ибром на релацији Рашка – Краљево, и да опасним воденим током безбедно довезу балване до задатог места, најчешће до Краљева. За такав месечни посао добијали су сасвим добру зараду од које су могли да купе најбољи пар волова. Преведено на данашње услове, њихова месечна зарада била је нешто више од 3.000 евра. Сложићете се да је то данас недостижна цифра за огромну већину радника, не само у Краљеву, него и у целој Србији.
Јесте да су тај посао радили углавном млади, јаки и храбри људи. На потезу од Рашке до Ушћа, најчешће из Биљановца, Бојанића, Лозна и Бара је регрутована таква радна снага, у тадашње време жаргонски називани „сплаваџије“. У то време транспорт грађе са Копаоника или Голије могао је само једним правцем, Ибром од Рашке – низводно до Краљева. Садашња градска плажа је била крајње одредиште на које су стизале хиљаде кубика обле грађе. Дешавало се да сплавари са грађом наставе и Моравом, све до Пожаревца. Све је зависило од потреба трговаца дрвеном грађом, а у то време било их је доста у Краљеву.
Ибар је често знао да буде окрутан и суров, па је у његовим таласима нестало неколико сплавара. Опасан и ризичан посао сплавара је рађен готово у свим временским периодима, од јесени до јесени, и по хладноћи и по летњим врелинама… Спавари су једино одмарали у време већих временских непогода, или екстремно високог водостаја Ибра. Наравно, тај привремени или непланирани одмор могао је да потраје само неколико дана.
Када је 1935. године прорадила пруга на релацији Краљево – Рашка и даље до Скопља, престала је потреба за сплаварима. То је био крај ризичном и уносном занимању које је отишло у историју.
Драган Благојевић