Пре само једну деценију ретко ко би могао да претпостави да ће Рудно, живописно планинско село на обронцима Голије и Радочела, постати туристичка дестинација која у све већем броју одушевљава како домаће, тако и иностране туристе. Данас је ово село за многе прва асоцијација за прави, аутентични сеоски туризам, без комерцијализације и кича. Веровали или не, боравак у појединим етно-домаћинствима заказује се и по неколико месеци раније, а када су у питању празници око Божића, многи гости резервишу своје термине и годину дана унапред, како би били сигурни да им неко у међувремену не ,,отме” жељене датуме.
Према статистици домаћина (како себе називају власници домаћинстава), преко 90 процената гостију су ,,стални”, а све је већи број заљубљеника у природу и мотоциклиста из Италије, Велике Британије, Ирске и Шпаније, који у великим групама циљано долазе на Рудно, са жељом да се упознају са правим, немаскираним животом који и даље одолева времену и још није успела глобализација да ,,узме под своје”.
Ово некада богато и чувено село по извозу грађе и сточарству, данас броји око 300 становника, а велики број породица се током претходних деценијама, зарад комфорнијег живота упутио ка Краљеву и околним местима дуж Ибарске магистрале. Експанзија етно-туризма последњих година показала се као одлична подлога за неколицину мештана, који су решили да играју на ,,све или ништа” и своју свакодневницу, јеловник и окружење поделе са онима који долазе у потрази за квалитетном домаћом храном, миром, питомим и једноставним људима и чистим ваздухом без аеро загађења.
Данас на Рудном ,,послује” око десет таквих домаћинстава, а сви чланови породице, углавном, укључени су у посао, свако у свом домену. У понуди је, углавном, пун пансион, а храна се спрема искључиво од домаћих, свежих састојака са огњишта, по старинским рецептима типичним за овај крај.
Када је у питању боравак на Рудну и љубазност домаћина, нашу пажњу посебно је привукао Пансион Небо, у власништву породице Сретовић. Ово сеоско домаћинство смештено је на 1.250 метара надморске висине, у атару села са којег имате утисак да небо, дословце, можете дохватити голим рукама.
Опремљено са три етно-брвнаре, чији је заштитни знак камин, који гости сами ложе, па се ствара још аутентичнији утисак. За укусну трпезу задужна је домаћица Слађа, која од састојака са имања, прави ђаконије после којих се спремите да добијете који килограм вишка.
Пре петнаестак година, чланови ове породице, на челу са Слађом, препознали су потенцијал сеоског туризма и лепоту живота на селу, па су након одлуке да напусте градски живот, решили да уреде стару породичну кућу предака и отпочну сасвим ново поглавље у животу, што се у њиховом случају показало као ,,пун погодак”.
-Имамо ту срећу да на овом поднебљу готово све лепо успева. Имамо и наше краве, овце, свиње, кокошке, о којима брину моји родитељи, а госте највише одушеви када им стигне млади кајмак, направљен истог јутра када им послужим. Ипак, ,,специјалитет куће” је, рекла бих, качамак спремљен између осталог и од јечменог брашна, сувог меса и кикирикија, са додатком домаћег пуномасног сира и младог кајмака. То је дефинитивно, прави ,,хит”, када су у питању инострани гости. Трудим се да проучавам традиционалне рецепте и спремам јела на архаичне начине, додајући неке састојке који су неправедно избачени из употребе, попут јечма. Пекмези, ракија, сокови, чајеви, туршија, јаја, салате… све је домаће, па чак и кикирики, који неким чудом успева у башти. Све оно за шта постоји шанса да ,,роди” у овом пределу, ја посадим па шта буде – кроз смех додаје харизматична Слађа, иначе по професији професорка математике.
Гости који долазе су, већином ,,стални” и са поносом, али и сјајем у очима, истиче да су током свих ових година са већином њих постали и породични пријатељи, као и то да су многи малишани зачети баш у овом домаћинству.
– Велика је срећа када човек посао ради са задовољством. Временом, изгуби се тај осећај гост-домаћин, овде се дружимо, ћаскамо, некада и гости заједно са нама раде послове око имања. У међувремену, толико се ,,сродимо” једни са другима да останемо да седимо до касно у ноћ. Имамо породице које нам долазе десетак година и сваки пут када их пратимо буде суза са обе стране. Поједини гости, осим са нама, спријатељили су се и са нашим комшијама, да их чак заједно посећујемо и за славу. То су ствари које немају цену – додаје Слађа.
Уколико сте жељни истинског одмора, бега од стресне свакодневнице, природе као са разгледнице, али и домаће кухиње из времена наших бака, село Рудно ће вам засигурно пружити прави угођај, али и много више од тога.
Јована Ристић – Портал Зебра