КУЛТУРА

ГРОБНИЦЕ У СТУДЕНИЦИ

„Гробница Симеона Немање била је после олтара најважније посвећено место у студеничкој цркви. Њој се прилазило на поклоњење, довођени су болесници на излечење, посебни обреди су одржавани и то не само на празник кад се славила успомена на Немањино упокојење, из моштију се изливало миро. …

У првим деценијама по светачком просијању Симеона Немање, његови најближи обезбедили су себи скромније гробнице око његове. Као пчеле око матице почивши Немањићи били су размештени око свог родоначелникa да би уз њега, заступани његовим молитвама, дочекали други долазак Христов, дан суђења и одвајања праведних од грешника. До његовог гроба, у продужењу према западу али у припрати, положено је тело монахиње Анастасије, Немањине супруге Ане. Некада се над њеним гробом налазио камени саркофаг чији трагови постоје, и с источне стране златни расцветали крст изведен уз помоћ налепљених листића. Уз сам Немањин гроб, у западном травеју, почивају му син, велики кнез Вукан, и унук, син краља Уроша I, Стефан, који је умро као дете. Њихови гробови су обележени натписима и обичним плочама у поду. Преко пута Немањиног гроба, по смрти другог Немањиног сина, Стефана Првовенчаног, био je изведен раскошан камени саркофаг од којег данас постоји само профилисано мермерно постоље.

У близини каменог ковчега монахиње Анастасије, у припрати, под плочама пода, лежи тело игумана Теодосија, сина великог кнеза Вукана, који се пре монашења звао Растко као и стриц му архиепископ Сава I. То је скромно забележено на мермерном венцу на јужном зиду. Први студенички игуман Дионисије такође је био сахрањен уз Немањин гроб, али не у цркви, већ са спољашње стране зида уз који се у храму налази Немањин саркофаг. Његов наследник Игњатије и обновитељ студеничког живописа из 1568. године, игуман Симеон, нашли су покој уз гроб свете Анастасије, опет са спољашње стране. С краљем Радославом и његовом супругом, који су подигли велику припрату уз Богородичину цркву и ту направили себи гробнице, свакако није био закључен број свих Немањића који су у задужбини родоначелника успели да обезбеде вечно станиште. Тим чином изразили су уверење у светачку моћ оснивача династије који је завршио као светогорски монах, што је, извесно, одиграло знатну улогу у развитку његовог култа. Убрзо је Студеница, поред посвете Богородици, добила назив лавре св. Симеона Мироточца…„

Академик Војислав Ј. Ђурић

Оставите одговор