(сећање на краљевачки октобар 1941. године)
Ове ти речи, најдража мајко,
у ветар ноћи и перу пишем,
ужелео сам те се јако
а седамдесет лета не дишем.
Нема ни тебе тамо, међ живима,
давно си душу небу предала,
кривце још тражиш међу кривима
што ниси ме се ти нагледала.
Сећам се, као да јуче је било,
по брашно пођох код газда Рајка,
рекла си, док си брисала крило,
пожури сине, љуби те мајка.
И ја сам журно баре прескакао
што киша изнедри баш тога дана,
Жућа је увек пред мене искакао
кад пазарим код газда Радована.
Није га било, а ти си сама,
ја испред пекаре стојим на киши,
тараба сломљена, пуцњи, галама,
Немци у дворишту, од тате виши.
Гурају Рајка, жене се боје,
вичу на мене, уши ми вуку,
кундаком ребра као да броје,
уврћу моју дечачку руку.
Пусти ме чико, мајка ме чека
брашно да носим, хлеб да умеси,
расплакаће се она и сека
ако се мени шта ружно деси.
Један је такав, баш као ти што си,
пуцао летос, убио тату,
мрзим кад ветар прашину носи,
барут што сећа да смо у рату.
Код пруге ми се пертла одвезала
ципела стара у трави оста,
река се људи низ поље развезала
куља улицом и преко моста.
Ту смо, на ливади великој оној,
где сам са дедом правио стреле,
капу изгубих у гужви овој
док ветар савија тополе беле.
Нисам плакао, храбар сам био
кад метак тај ме погоди јако,
само сам леђа од бола савио,
видео тебе и секу, мајко.
Земља је хладна, мокра, црвена,
немој да плачеш, више не боли,
чувај ми она колица дрвена
секи их дај, јер брат је воли.
Само те молим, мајчице моја,
испричај свима како је било
да живим бар кроз сећања твоја
кад унуцима напуниш крило.
А ја им опраштам све своје ране,
са неба ја ћу свој град да гледам,
за бољи живот и боље дане
дао сам својих година седам.
Драгана Петровић