Благодети електричног осветљења житељи Краљева осетили су 1902. године, десетак година након Београђана и две године после Ваљеваца и Ужичана. Краљево је овим чином направило значајан искорак испред многих већих српских градова тога времена који су на ово чекали још неколико година – Лесковца (1903), Шапца (1906), Ниша и Зајечара (1909), Ћуприје (1910), Параћина (1911) итд. Заслуге за овај, вероватно најзначајнији модернизацијски помак којим се, и симболично, најављивао цивилизацијски успон у долазећем XX веку, припадају трговцима Николи Кнежевићу и Исидору Радовановићу.
Реконструишући стару воденицу на реци Рибници у мини електричну централу чија би енергија, добијена из водене турбине, покретала машине оближњег млина, они су дошли на идеју да вишак струје искористе за осветљење дела града. Услед малог производног капацитета централе од 40 Кwh, електрична расвета разведена је само у градском кварту око хотела „Париз“ и у важнија државна надлештва.
У годинама аустроугарске окупације управу над овом централом преузела је локална војна команда, којој је општинска управа плаћала месечну надокнаду за испоручену електричну енергију. Привредни успон града у годинама након Првог светског рата наметао је потребу електрификације и осталих његових делова.
О изградњи централе већег производног капацитета, имајући у виду искуства суседних градова који су изградили сопствене електричне централе, размишљало се и у Краљеву. Иницијатива за то потекла је од групе угледних мештана који су почетком 1925. године формирали „Краљевско електрично акционарско друштво Ибар“ с циљем да „грађанима вароши Краљева даду и остваре најбитније потребе за живот, а то је: да остваре увођење електричног осветљења и довођење здраве пијаће воде за грађанство овога града“. Оснивачи овог Друштва били су: Радослав Благојевић, лекар, Момир Николић, апотекар и трговци Петар Богавац, Љубомир Радовић, Димитрије Ивковић, Љубисав Ђокић, Милан Пауновић, Филип Цветић, Алекса Алексић и Велисав Матовић.
Правилима Друштва, одобреним од стране надлежног Министарства трговине и индустрије 7. децембра 1925. године, предвиђен је оснивачки капитал у износу од 2.000.000 динара подељен у 2.000 акција вредности од 1.000 динара. Већински акционар постала је општинска управа која је откупила 1.010 акција, стекавши на тај начин одлучујући утицај на креирање пословне политике Друштва. Настојећи да оно у потпуности пређе у њено власништво, она је, крајем 1926. године, покренула поступак његове ликвидације. Шта су били разлози за овакав корак тешко је поуздано рећи, али неоспорно је да је Друштво угашено 9. јануара 1927. године. Даље активности око електрификације усмеравала је општинска власт користећи чињеницу да је Друштво „израдило све пројекте за осветљење, како мреже, тако и машинерије“ и „припремило
детаљан план за извођење мреже, као и просецање нове улице позади владичиног конака где се мисли и централа са осталим зградама подићи“.
Општина је требало да изгради објекат за централу и „изведе грађевинске и монтажерске радове на мрежи ниског и високог напона и трафостаницама”. Нисконапонска мрежа инсталирана је дуж улица на белим бетонским стубовима, а „с места на место на стубу би се налазила и по нека улична светиљка испручена на гвозденом
лучном држачу, која се састојала од шешира, стакленог звона и сијалице са фасунгом“.
Услед кашњења грађевинских радова на објекту централе смештеном на завршетку Чика Љубине улице, централа, коју су сачињавали генератор „АЕГ“ са хоризонталним лежајевима снаге 64 кV и покретан четворотактни двоцилиндрични дизел мотор марке „Линке Хофман” јачине 100 Кs, прорадила је пола године доцније од рока предвиђеног за 1. децембар 1927. године. Те првомајске вечери 1928. године општински фењерџија, који је деценијама уназад у сутон пролазио калдрмисаним улицама носећи у руци дугачку мотку на чијем врху се налазио фитиљ, припаљујући уличне фењере, отишао је у сећање.
Електроцентрала је производила трофазну струју од 50 Hz и имала је двојак режим рада: летњи и зимски. Током летњег била је у погону од 19 сати до 4 сата , а зими од 15 сати до 7 сати. Обим њене продукције у 1931. години износио је 50.000 кWh, а осим за уличну расвету, електрична енергија кориштена је и за „потребе грађана за осветлење и погон ситнијих мотора“. Цена струје за грађанство по кWh износила је осам динара.
Након једног већег квара на дизел мотору 16. октобра 1932. године, електрична енергија за потребе Краљева лиферована је из централе Ваздухопловног завода „беспрекидно дан и ноћ“. Иако је квар током 1934. године отклоњен, општинска централа није стављана у погон јер су трошкови набавке дизел горива знатно превазилазили цену угља као погонског горива за централу Ваздухопловног завода.
Штавише, у овдашњој јавности изношене су и идеје о неопходности искоришћавања водотока Ибра „јер хидроцентрала не троши скупоцени горивни материјал“. Централа Ваздухопловног завода општини Краљевској испоручивала је месечно око 12.000 кWh по цени од 1,47 динара по киловат-часу, тако да су Краљевчани „имали јевтинију струју од свих околних места”.
Масовна електрификација Краљева 1937. године довела је до модернизације низа сегмената привредног и друштвеног живота. Био је то догађај који је суштински променио много тога, пре свега у култури живљења. У већини породичних кућа, кафана, трговачких и занатлијских радњи, заблистала је електрична светлост, а „петролејке”, „карбитуше“, петромакс лампе, фењери и свеће уступили су место стакленом балончићу у коме се жарила метална нит. Нестало је оног опорог петролејског мириса и гарежи свеће која догорева, а светлост која се ширила просторијом пружала је далеко угоднији осећај за људски вид од дотадашње полупрозирне помрчине.
У асортиман трговина гвожђарском робом уврштена је и разна електроопрема: сијалице, фасунзи, каблови, осигурачи, прекидачи, лустери и лампе, а у занатском сталежу појавила се нова специјалност – електричар. Сијалица је постала симбол европеизације Краљева и њена појава је занавек затворила странице једне дуге временске епохе.
Одломци из књиге „Краљево град у Србији 1918-1941“
Владана Виријевића