ВРЕМЕПЛОВ

ЕХО ЈЕДНЕ ТРАГЕДИЈЕ

У документацији институције Спомен-парка, која је делом пренета у Народни музеј Краљево, године 1961. забележена је изјава Љубинке Симовић-Блажић (годиште 1922), тада службенице ФВК. Скривена у кући изнад самог лагерског простора, гледала је последње кораке талаца, међу којима својих ближњих: оца Живана Блажића, скретничара Железничке станице у Краљеву и браће: Милорада (год. 1914), Михаила (год. 1918) и Радосава (год. 1920). Са безличног, куцаног папира „одзвања„ ехо њене трауме као сведока стравичног злочина – о одвођењу талаца у лагер, току стрељања и сахрањивања жртава. Садржај безлично куцаног документа, потресно је сведочење које одзвања као ехо трауме и данас, после осам деценија од највеће трагедије у дугој историји града:

„Дана 14. октобра када је када је објављена општа рација у Краљеву и околини и почело претраживање мушкараца од 14 година па надаље, Немци су упали у двориште. Оца су легитимисали и истерали напоље у двориште и наредили да иде напред. Он је носио штап јер су га болеле ноге, иако је био у железничкој униформи. Ја сам молила да га не воде јер је болестан. Ударили су ме неколико пута кундаком у леђа и саопштили да ћутим док и ја не пођем са њим… Спремила сам му хлеба јер друго није хтео и поздравила се с њим, пољубила му руку, пошао је два корака и окренуо се. Извадио је из џепа свој сат „лонжин„ и новчаник с новцем и рекао „нека ово остане требаће вам„… Пратила сам погледом све док ме нису други Немци отерали у кућу, према железничкој станици одакле је увек долазио, с обзиром да нам је кућа у непосредној близини. Угледала сам колону људи која излази из града преко железничке рампе и иде правац Железничке радионице. Није ми било тешко препознати оца који се поштапао. Очајање и туга била је све већа и коначна, јер су претходог дана (13.Х) затворена и друга ми два брата (Милорад је већ раније био затворен). Наде за повратк није било, јер су нам забранили и храну да им носимо, а коју смо носили у општину а одатле се колима возила затвореницима у лагер и делила по адресама које су назначене на пакетима, корпама, торбама… Дана 15. октобра по подне око 16 часова по врло лепом времену, погледала сам кроз прозор и видела групу људи како копа земљу у облику квадрата… У једном моменту сам видела да је рад престао и терали су људе напред, а нису им дозвољавали да узму одела, која су претходно скинули јер им је вероватно било топло при копању а јесење сунце је грејало. Почела је прва предвечерња магла и сумрак око 17 часова, а у кругу фабрике видела сам колону људи како их Немци постројавају. Из куће нисам смела гледати, јер је прозор био директно према њима. Претрчала сам у шупу која је мало у десно и вирила кроз прозорче. Тада је почело комешање у колони, а Немци су почели одмах да пуцају на њих па чак и да трче за онима који су почели да беже. Викали су на сав глас и пуцали. Жртве су падале као покошена трава, али један човек почео је да трчи што је брже могао према зиду – огради да би побегао. Скидао је ципеле у трку и скочио на ограду сав изрешетан…

Већ је био пао мрак, а чула је се опет она грозна пуцњава само без вике, што значи да су још једну групу стрељали само они нису видели оне претходне. Дана 16. октобра (четвтак) била је велика магла и сипила је ситна киша. Око 10 часова, завучена у подруму своје куће зачула сам гласове — многе неодређене гласове. Истрчала сам из куће и имала шта да видим. Велика колона железничара, сви у униформама, ишла је лагано, праћена наоружаним немцима са обе стране колоне и сви су у глас дозивали – вероватно своје породице и тражили помоћ или се опраштали од њих. На крају колоне видела сам мога оца последњи пут како, наслањајући се на штап одлази у смрт. Заврискала сам са мајком и проклињале непријатеља. Одговор на то био је рафал из митраљеза. Није ни мене ни мајку закачио метак, али је кућа била сва изрешетана. 17. октобра извукла сам се из подрума у којем сам на бетону прележала све време од среде и изашла напоље, погледала у круг Железничке радионице и видела море лешева на гомилама и растурене. На читавој пољани поред лешева видело се и море хартија и разбацаних предмета које су наши незаборављени бацали када су видели да ће их стрељати. Вероватно су се надали да ће то доћи неком до руку и знати да су они ту дали животе. Негде око 10 часова прогрејало је сунце, мени се чинило да је сво било мутно и крваво, и почео је рад. Рад под контролом крволочника. Наши људи затвореници морали су сахрањивати стрељане. Швабе су ишле и све оне који су били изашли ван колоне, из гомиле, шутирали су ногама и опет пуцали револверима у њих уз неке повике које нисам разумела… Трактор са приколицом ишао је кроз пољану, а затвореници су товарили лешеве и превозили и убацивали у раку коју су сами наши копали 15. октобра. Трајало је тако цео дан. Увече су се чули пуцњи и дуги рафали, мислим, стрељали су оне који су сахрањивали. У суботу, 18. октобра, завршено је затрпавање, али је остало непопуњено једно место у дужној парцели где су у понедељак, 20. октобра затрпали и последње стрељане покупљене после стрељана, а које су преко општине позвали да се јаве да виде да нема кога из шуме.„

У октобру су јединице Вермахта, поред масовне одмазде над цивилима у лагеру, извршиле ратне злочине у готово свим селима у непосредној близини Краљева. На месту стрељања, породице су подигле крстове са упи¬са¬ним именима. Лагерско гробље постало је стециште људске туге, носталгије, сећања на ближње и место колективне меморије. То потврђује и сећање Олге Ђорђевић Селаков, која је у октобру 1941. изгубила оца:

„Не сећам се када је било дозвољено да одемо на хумке. Сећам се да је падала киша и да је било много блата. Земља је била поравњана и црвенкаста. Породице су ставиле крстове са именима својих ближњих. Чули су се јауци мајки, супруга и сестара. То је оставило неизбрисив траг у мом сећању. У мојој младој души постојао је трачак да ће се мој тата једног дана вратити. На пролеће 1942. смо се окупили у црквеној порти где је свако одељење имало свој бор испод кога су се одржавали часови. Добили смо и нову учитељицу, Кристину Мачкић, избеглу из Битоља. Приметила сам да мали број мојих другарица има живог оца„ – сведочи Олга Ђорђевић – Селаков, тада осмогодишња девојчица.

Приредила Силвија Крејаковић, историчарка

Оставите одговор