Те, 1984. године… су сви који су имали јаку жељу да “Окрече џинс“ проглашавани за “Балканске шпијуне“, па нас је савесни Илија Чворовић по казни чврсто везивао за столицу тражећи да “признамо и оно што не знамо“ а Ђура би нам наравно “опростио што нас је тукао“. “Орао је рано пао“ – али у учионицу “Пољопривредне школе“, нажалост! Мени је наравно одувек било милије дружење са “Галебом Џонатаном Ливингстоном“, али … “Ко високо лети, код Матовића пада“.
Тек што сам пуштен са Илџовог ланца и електричног катанца, о чему је “Радио Милева“ из Батаљона сасвим објективно извештавала, пут ме је калдрмом које више није било водио ка врховима “Ратарског (Знања) имања“. Свакодневно сам уживао у “Пределима сликаним Краљевом“ чије је кадрове моје око хватало кроз прозорска окна а школски “Атлас описан небом“ ме водио на далека путовања сваки пут када сам се хипнотисано загледао у прелепе плаве очи професорке Марије која је предавала немачки језик.
Међутим…Матовићу професору биологије, дебело је сметао мој “State of Zen“ па ми није давао мира ни на трен. Тражио је потпуну пажњу на часовима док је диктирао своје свете списе а сви они који се нису клањали његовом ауторитету ствараоца коацервата и зелених еуглена су морали по казни да дају одговоре на карике које недостају чак и у његовим писаним мемоарима.
Ја сам се у то време, поведен модним трендовима, прилично бавио хемијом покушавајући да од тамних Леви’с фармерица купованих у “Вартексу“ добијем изблеђен џинс уз помоћ варикине. Умело је и да се претера са третманом што је за последицу имало неуједначеност боје и брзо пуцање тканине. Професор ме је зато често приморавао да као манекен – како би он то саркастично рекао, прошетам између школских клупа да би ме остали ђаци добро осмотрили и препознали као страног елемента попут несрећног кројача Петра Јаковљевића из “Балканског Шпијуна“.
С обзиром да сам пркосно одбијао и да се ошишам, његов бескомпромисни став је био да је такве као ја “Стаљин убијао, али их није убијао довољно“. Нису га се сетили на “Дан безбедности“ што је наравно била трагедија по еволуцију човека, али му је указана част што ми је вадио маст на крају године када је “Наставничко веће“ реаговало и поправило кечеве ко врата које ми је са задовољством уписивао у дневник упркос врло добрим и одличним оценама из свих осталих предмета. Зато сам као “Мали принц“ наредне године одшетао на неку другу планету “Знања имања“.
Но…да занемарим ђачке муке преголеме јер се са официјелним образовањем упоредо почела одвијати и додатна настава на “Градским улицама“. Те године је веома популарна била “Пицерија 3М“ у “Карађорђевој“ улици коју је држао Драго као једно од првих места окупљања не само нас клинаца из краја ,који смо у “Тами диско клуба“ запалили прве цигарете, него и свих оних из чаршије жељних доброг провода уз сјајну музику и међусобно дружење. Касније је “Пизерија 3М“ проширена за још једну велику просторију у саставу куће у којој је “ДЈ Мицика“ имао сет а ми из краја смо се кладили да ли ће један високи момак из Пријепоља који је тек почео да тапше лопту по паркету “Хале спортова“ мазнути једну од најлепших цура која је својевремено живела у улици Танаска Рајића. Прича се да је већ тада незванично потписао уговор за профи лигу…
Нешто касније, како се све више ширила зона мог ратног дејства, сви путеви у граду су ме увек водили у стару “Амаду“. На скученом простору од једва 20 квадрата смо се сем сталних гостију гурали и ми клинци који смо фанатично играли “Ванземаљце“ на апарату гушећи се у облаку дима “Pall Mall“ цигарета (паковање од 25ком) које су нам замениле грисине. Део око шанка је наравно био резервисан за старе градске шмекере попут покојног Џоа, Љуба, Попа и многих других који су се тискали на малом простору а ми смо се око жетона свађали са нервозним конобарем Роскетом. Интеријер кафића је био украшен сјајним визуелним експресијама покојног сликара Зокија – Кила који је и сам био саставни део старије екипе па ме је цела атмосфера локала неодољиво подсећала на уметничке четврти Сан Франциска или Неw Yорка о којима сам у то време често читао и гледао у филмовима.
Посебну драж – барем мени, стара “Амада“ је имала пред Нову годину када су се велике гужве стварале у Омладинској улици. Велики број импровизованих штандова је био поређан од “Кристала“ па све до “Инекса“ на којима су се продавале тада јако популарне честитке, разни поклончићи као и неизбежне петерде. Оно што је мене највише у то време интересовало су биле грамофонске плоче које су традиционално сваке године износили и продавали локални дискофили па сам полако почео да упознајем сваког понаособ. Након куповине сам одмах трчао у “Амаду“ да бих газду некако убедио да је заврти на грамофону. Укус гостију и газде се срећом поклапао са мојим па се дешавало да ми понекад заплене плоче на неколико дана да би их пуштали а мене су чашћевали жетонима за “Ванземаљце“ на обострано задовољство.
Тада сам упознао јако занимљивог лика, старијег сигурно десетак година од мене, кога сам и пре виђао у мојој улици Танаска Рајића како вуцара гомилу ЛП плоча. Био је висок, мршав и дугокос и није се раздвајао од своје девојке која ме је мало подсећала на моју омиљену Кејт Буш. Звао се Будо и увек је у понуди имао изузетну колекцију претежно оригиналних плоча. Некако сам му временом постао симпатичан па је увек био вољан да сачека да накрпим кинту ако је тренутно нисам имао код себе. На све начине је покушавао да ме приволи да постанем фан групе “Јethro Tull“ коју је он сам обожавао па ме је понекад звао код себе кући на заједничко преслушавање плоча али сам ја наравно имао свој “Развојни пут Боре Шнајдера“ не верујући потпуно да сам у то време “Too Old to Rock ‘n’ Roll: Too Young to Die!“. Будо је нажалост неколико година касније преминуо и остао ми је у јако лепој успомени! Касније су дошли легендарни Коле Килибарда са својом невероватном фонотеком и Мујакис – “Колос са Родоса и Старе чаршије“.
Велику глад за музиком сам умео да утолим и преко специјализованих музичких часописа као што су својевремено били Џубокс и Роцк. С великим нестрпљењем сам ишчекивао приказивање првих МТВ клипова који су се емитовали у појединим ТВ емисијама. “Рокенролер“ а касније и “Хит месеца“ са Дуцом Марковић су били неприкосновени у то време…Ливе Аид ’85 године је био порођај нове мултимедијалне епохе у којој су простор и време потирали себе.
Не могу а да не споменем и чувене радио станице и популарне емисије које су ми у то време биле омиљени медиј за разлику од ТВ-а са два канала и ограниченим радним временом тако да сам још тада постао хронични ноћобдија што ми је наравно правило проблем са редовним кашњењем на прве часове у школи: Радио Краљево, Поп лига – Чачак, Спектар Мелодија – Ниш, Поп Паралеле – Радио Београда, Диско – сусрет, ХИТ 202, Дискомер, Парада албума, Добре вибрације, Сав тај Џез, Блуз сат на Студију Б…
Моји краљеви етра су у то време били Влада Јефтовић – водитељ (“Озона“) чаробног гласа који нам је уз звуке Жан Мишел Жаровог “Оксижена“ и луцидних порука личне природе уз које смо остављали бројеве телефона уливао наду да ћемо некога сличних фреквенција магнетски привући. “Ноћни програм Радио Београда“ са уводним инструменталом Златка Манојловића “Једној жени“ и едукативним причама водитеља Луке Мијатовића. Као шлаг на радио фреквенцијама је била “Радио Врњачка Бања“ која је са легендарним Зораном Дебељаком и Миланом Никодијевићем имала “Златне дане“ широм Србије. Најслађе се спавало након обавезне одјавне шпице “Shine on You Crazy Diamond“ групе Пинк Флојд и музичког избора за лаку ноћ…
Добар део лета сам традиционално проводио код фамилије у Београду па сам по цео дан цуњао од “Калеша“ до “СКЦ-а“ и назад обилазећи продавнице и берзе плоча као и чувене “Комисионе“ у којима сам куповао “Леви’с“ фармерице и “Алл Стар“ платнене патике. Гледао како се након повлачења плимног таласа “New Wavea“ појављује обала “Новог романтизма“ која је пуним колоритом разнобојних праменова вредно “Кречила Београд“ и било увод у нову формулу која је сабрала сва музичка искуства и ритмове претходних епоха у вредну музичку ризницу током осамдесетих година!
Брзином “Флеша“ је та мода наравно дошла и у Краљево а ми смо на релацији од “Пицерије 3“ до “Кристијана“ имали својеврсну музичку позорницу на којој је свако од нас могао да учествује. Хипици, панкери, рокери,металци, шминкери су Краљеву давали шмек истуреног одељења велеграда без икаквих провинцијских комплекса и фрустрација. Да би све почивало и на правним основама, десио нам се и “Бона Фидес“, који је из малог језгра подно “Куле 4“ на свом отварању експлодирао попут “Биг Бенга“ и на самом отварању довео до енормног ширења гостију који су потпуно окупирали парк преко пута МУП-а и слудели органе реда.
Свака генерацијска екипа је расла заједно са својом липом у “Омладинској улици“ или је телима бранила “Излоге јефтиних слаткиша“ посматрајући и коментаришући масу шетача који су циклично пратили своје већ утабане стопе… и тако у круг док је био пуст полукруг. Свако од нас се надао да ће у тој ентропији душа срести и упознати неког срцу драгог који ће га довести у емотивни ред без икаквих виртуелних помагала као што су данашње друштвене мреже и мобилни телефони. Тада су се, када би се душе на корзоу препознале, све неиспричане приче завршавале заљубљеним погледима а уместо летњих свитаца би касније светлуцале у градском парку или под обалом заклињући се једни другима на вечни пламен у срцу. Концерти су наравно били једни од великих и жељно ишчекиваних ходочашћа на које смо ишли и кљањали се нашим музичким Боговима. Хала спортова, Дом друштвених, Дом културе у Рибници, сале за физичко по школама су били наши храмови музичке културе. Чапијаде, Букац меморијали , гитаријаде са старим музичким асовима и неким новим клинцима који су вредно вежбали по својим подрумима, атомским склоништима, викендицама. Није нам било тешко да сем журки по слободним гајбама у центру града запалимо пешке на исте такве пут Хигијенског Завода, Рибнице, Пиц мале, Гоча. Сви путеви су водили у добар провод и дружење а карта је била само добро расположење. Цео град је “Под обалом“ 1985.год. био прикључен на “220 у волтима“ када су нас “Инструктори позитивне географије“ повели на своје магично путовање, “Још увек смо сањали старе љубави“ заједно са “Галијом“ у Дому друштвених, “Чували ноћ од будних“ са групом “Леб и сол“ у Хали и на истом месту славили “Љубав“ а презирали “Новац у рукама“ са “ ЕКВ“.
Имао сам среће и част да растем са сјајном генерацијом мојих другара и музичара који су као и ја одрастали уз старе краљевачке рокере и “Бацали светло на овај град“. Некако се већина нас 1985. год задесила у новој “Техничкој школи“ током друге године школовања где су на великим одморима почињали да се кују планови о формирању бендова и стварало језгро неке будуће рок сцене која ће заблистати све до самог краја осамдесетих година…Јован Антонић, Блуес Томке, Фићо, Кићо, Гаги Феномен, Перо Бубњар, Дане, Предо, Соко, Тешке и многи други из осталих школа и делова града који су такође дали велики допринос са својим сјајним бендовима. У парку преко пута “Техничке школе“ су се тада снимали поједини кадрови филма “Оркестар једне младости“ чије чланове препознајем и данас у “Сиџи“ а ми смо њихово храбро филмско бекство у партизане заменили свиркама на будућим гитаријадама.
Иако је “Жалосна Сова“ био убеђен да ће током трагичних деведесетих све прекрити ружичасти снегови, рузмарин и Шашић брзином од 200 на сат уз “кока колу, марлборо сузуки“ а “Долина јоргована“ се претворити у “Силиконску долину“ попут неке северније у којој је рокенрол први издахнуо барем и у шали …наш град је уз новостасале генерације рокера у том првобитном мраку упалио светло у ундергроунду “Шишмиша“, након тога је “Голуб“ високо полетео изнад “Милутина“ а данашњи “Тхрилл Бар“ наставља традицију сјајне клубске свирке на којима сваки пут изнова доживљавам своју “Дечју радост“ и настављам даље да скакућем својом “Дуванском калдрмом“ с почетка триологије “Како је живео рокенрол“.
Преузето са Сиџа Групе, аутор Дон Кикот