Мој ујак Љубиша био је наставник српског језика у нашој сеоској осмогодишњој школи. Пред крај свог радног века био је и директор школе. Била су то она гадна, несрећна времена, када није било нигде ничега. Нема лекова у апотекама, нема намирница у продавницама,а што се школе тиче,није било у њој ни креде ни сунђера.
Некако увек пред почетак школске године сетим се ујака. Њему је први септембар увек био као Нова година. Дан данас,иако је већ одавно пензионер, присети се својих ђака. Са сетом прича о свему томе. Увек му се некако омакне да ми каже како је у животу све другачије од онога што изгледа да јесте.
-Знаш сестрићу, поче ујак – у том периоду мог рада у школи настаде криза у земљи .Мука,кукњава и чемер. Ми овде на селу се нисмо баш нешто пуно петљали у ту политику,али једнога дана дођем ти ја на идеју да мојим ђацима задам писмени задатак. Сећам се,тема беше, „Да сам ја неко!“.
Ту тему сам дао не би ли у неком свом ђаку видео искру будућности имајући у својој души жељу да ћу једнога дана са поносом моћи да кажем како је он био мој ђак,како је био Вуковац,како има диплому тог и тог факултета и како је као стручњак тражен у многим земљама света…Ех,само жеља пуста!
Писала су деца свашта.Неко имаде жељу да постане певач или глумац.Неко би да буде лекар, зубар или ветеринар, а једино Миле, кога су звали Бучук,вероватно зато што је био глават, имао је жељу да као и неки његов рођак,постане синдикални лидер. Чудио сам се томе и говорио му да за то не постоји школа где се то учи већ се постаје на неки други начин,али шта ћеш,не можеш Бучуку да објасниш ништа.Зато сам му из беса залепио јединицу и великим словима испод задатка написао – Промашена тема!!!
Прођоше године,сви завршише средње школе и факултете, а једино Миле Бучук не заврши ништа.Како паде први разред средње шумарске школе,исто тако и напусти школу.Радио је после тога мало овде,мало онде,али једног дана појави се прилика и нашег Бучука запослише у дрвном комбинату да истовара трупце и утовара пиљевину.Од тада прођоше године и године.Народ и држава опет пролазише кроз многе несреће. Ратови, поплаве, земљотреси… Свашта нешто… Демократија… Транзиција… Људи остали без посла и без живота.Једино наш Миле задовољан.Како је у његовој фирми све горе, а оно Милету Бучуку све боље! Док су други из фирме одлазили за бољим послом и својом судбином,Миле се борио и изборио, те постао оно што је још као школарац желео-синдикални лидер.
И добро му је! А што не би било!? Синдикална каса је увек пуна. У синдикату се најмање ради, а највише зарађује. Синдикати увек праве највише буке, а никада ништа не постигну. Свом несрећном чланству поделе по коју оловчицу или привезак не би ли им замазали очи и за мале паре оправдали њихова очекивања. Помисле они и на нежнији пол сваког 08.марта.Поделе драгим дамама по који новчаник (претежно празан) или каиш (са што више рупа).Са тим се завршава сва брига о радницима. Све остало им је чист маркетинг. Бусање у груди у име радника,претње штрајковима и остале форе којима уцењују и директоре и министре зарад своје личне користи. Све што је фирми горе,они ту више долазе до изражаја и њима се парице све више множе.И све док је тако они ћуте и мирни су.Забораве на све, а нарочито на гомилу несрећника који им узалудно верују и од своје мученичке зараде одвајају им за чланарину коју они разбацују и троше на све стране јер је дивно делити туђе.Једино их узнемири помисао да би све те привилегије могли да изгубе.Јер, њих нико никада није проверавао.Никада их нико ни због чега није прозивао. Али увек су ту и без њих као да ништа не сме да се уради и договара.
Имадосмо једне године прославу мале матуре.Сви дошли, па дошао и Миле Бучук.Просто да човек не поверује.Сви око њега.Миле,може ли ово!? Миле,може ли оно!? Нарочито га салећу оне занатлије што би да уваљају робу преко синдиката уз наравно одређену провизију коју ће Миле имати.Он прича,обећава… Не би ме срамота те приђох да питам како то да он са пар разреда основне школе постане толики фактор у друштву и „држи адвокатуру“ оном његовом другу који је доктор права.Миле ме погледа мало испод ока па рече – Па ваљда сам и ја неко!
Климнем главом, не би ми јасно,али опет ми ђаво не даде мира те упитах када ће он као синдикални лидер,зарад права својих радника, да буде тај који ће уместо њих да штрајкује глађу.Миле Бучук ме опет погледа па рече – Учо, Ви не разумете суштину. Моје је да их подржавам на други начин, а нарочито да им се нађем као реч утехе.
Једном приликом пронађох податак како у Србији има преко 25 хиљада синдиката.Колико је само оних који се зову Миле Бучук. Док пландују у дебелом ‘ладу, смишљају нове стратегије како да одрже свој добар положај.Ако само осете да ће приходе неко да им скреше, одмах се сете да радници лоше живе и опет Јово наново. А радници к›о радници и даље секу прсте и забијају ексере у шаке…
Еј,Србијо,међу шљивама!
(Прича је посвећена мом покојном ујаку Кошанин Љубиши Шандору,
некада наставнику и директору школе “Милун Ивановић- Ушће на Ибру)
Дејан Јаснић