Некада су се у граду на сваком ћошку налазиле лепо озидане чесме са којих су се до половине шесдесетих година многе породице снабдевале водом. Мама још памти чесме на ћошковима од старе поште у Цара Лазара, па редом свако друго ћоше све до Железничке станице.
Вода са тих чесми се у кофама носила до кућа, онолико колико је било потребно за кување, пиће, личну хигијену, одржавање чистоће, прање веша, рибање патоса да постане жут као лимун… Све то, носећи воду ручно у кофама.
Моја бака Дана је, срећом, била поштеђена тог тегобног и тешког физичког напора и рада, али је мојој мами, која је гледала друге жене како тешко живе и раде, то остало у сећању као тужна прича. Замишљала је како те јадне жене по цео дан носе те кофе воде, рибају туђе подове, перу туђ веш и крпаре, и ринтају по цео дан… На тај такав начин су саме издржавале своју децу.
Мојој мами је посебно остало у лепом сећању, када су се лети, жене из комшилука договарале да перу крпаре на Ибру! То је било право славље за децу из целог комшилука. Мама ми је рекла да се купало суботом увече, после школе, да се буде чисто за недељу и у понедељак за школу. Веш се прао углавном петком, када се за ручак кувао пасуљ. Тада је бака мирно остављала пасуљ на електрични шпорет, мало само проврео и онда би га смањила на кеца. Кућа се тада није закључавала. Тако се пасуљ полако крчкао док је она одлазила на пијац, јер је петком био пазарни дан, па су сељаци из околних села доносили више производа и пијац је био богатији, а цене ниже.
Кад се врате са пијаце, веш се већ добро откиселио, ручак се укрчкао, а деца су једва чекала да се због прања крпара иде на Ибар. И тако, понесу оне тај лонац пасуља на Ибар, између топола, или доле ближе Рибничком мосту, да не сметају купачима, момцима девојкама који се удварају И заљубљено друже, а деца из комшилука се брчкају до бесвести.
Често су мајке из дворишта тако лети за ручак спремале сатараш на једном од шпорета у дворишту, где су се заједно кували неки велики ручкови да се не прља кућа, пекле се паприка за салату или зимницу. Онда се успут купи неколико оних округлих хлебова, понесе се сир и кајмак за мазање кришки хлеба и право на Ибар.
Део из књиге “Ружа и трње” Ружице Ракочевић