ВРЕМЕПЛОВМЕСТАЧЛАНЦИ САРАДНИКА

БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО KРАЉЕВО

Бити Kраљевчанин у Kраљеву некада је била својеврсна привилегија највишег ранга, нешто што је неупућенима врло тешко објаснити, нити ми је познато да је негде другде постојао неки сличан однос према овом локалпатриотском феномену. Да, домицилне ништарије и сваштарије, како нас је од милоште звао један од бившиш предводника са ћубицом, поред свих већ уобичајених подела на све и свашта, на никог и ништа и шта ти ја знам шта још, делиле су се и на Kраљевчане и оне друге који, подразумева се, то нису били и поред тога што су свим срцем и осталим органима желели да буду. Јер, бити Kраљевчанин у Kраљеву било је нешто посебно, нешто што ти даје осећај гордости, надмоћи, припадности поднебљу које те је, уз милост Божју и анђеоску, изнедрило да се родиш баш ту, на обали Ибра, поред седмоврате Жиче, а не у некој другој слузавој вукојебини и да после читавог живота вучеш за собом тај терет свог руралног животног удеса уместо аристократског краљевског статуса. Kраљевчанин, јеботе, у земљи геџа, гуња, опанака и проје, није шала.

То „Ја сам рођени Kраљевчанин“ чак се и изговарало некако театрално, пуним устима, испршених груди, исправљене кичме, провокативно забачене главе са оним самозадовољним надмоћним осмехом човека који је богом дан да већ самим својим рођењем, а да ни китицом није мрднуо, буде награђен једним таквим задивљујуће великим уздарјем. У таквом односу према томе сви они који су се уместо планетарно познатог и брендираног краљевачког кајмака осећали на црногорски пршут, сјенички сир, пештерске овце, новопазарске ћевапе или рашчанску проју, који још нису успели да се сасвим адаптирају на краљевски начин живота и погледа на свет, који нису успели да буду заражени незадрживим налетом краљевачке културе у експанзији, морали су да се осећају као јебени уљези на туђој територији оплемењеној плавом крвљу домицилне аристократије. Јер, бити Kраљевчанин значило је полагати право на све благодети живота на територији ка којој су, ваљда баш због свих тих предности, сви безглаво стремили са јужних и осталих страна, односно брда и пашњака драге нам домовине. У ствари, најсликовитије речено, разлика између Kраљевчана и оних који то нису била је као између оних који то нису били и кућних љубимаца. Драстична, могло би се рећи.

И било је у томе неке логике и правде. Било је неке жеље да се сачува тај неки с муком стечени статус урбаног припадника омасовљене заједнице мада се никада није знало јасно шта се под тим подразумева, а читава држава је опстајавала на принципима братства, јединства и поштовања различитости. Наравно, кад би де зезали, али су нас тако учили прећуткујући ону Орвелову провалу да су у таквим ауторитарним системима сви једнаки али поједини скотови једнакији од других. Но, тада је масовно бављење политиком тек било у зачетку, или у мудима, боље речено. Дакле, бити Kраљевчанин у Београду, Новом Саду, Љубљани или било где другде није било од неког нарочитог значаја, као што није ни данас, али бити Kраљевчанин у Kраљеву, е, то је био апсолутни хит, то је давало осећај готово натчовечанске надмоћи свима онима који су се тако осећали у односу на оне који су пристигли из забитијих забити да се овде удоме, упосле, ухлебе и усреће. А Kраљево се, као новогодишњи кинески ватромет, просто распрскавало на све стране од економске моћи, великих и мало мањих гиганата, школа, институција, верских објеката, касарни, касарни и војника, војника… у непрегледним и никада сазнатљивим количинама. Просто речено, место за живот какво се само замислити може, а није обмана.

И живело се, бре, рекло би се без неких великих тензија, бар када је та урођена људска нетрпељивост у питању. Добро, за разлику од домицилних који су, како-тако, научили да поштују бар минимум прећутног кодекса урбаног суживота, оним придошлима, што је опет сасвим разумљиво, требало је извесно време да се на то привикну и од поменутих преузму извесне обрасце понашања по којима, рецимо, запишавање библиотеке, општине и других институција и зграда у најужем градском језгру није пожељно, а није ни хигијенски, тим више што је читав краљевски град надалеко смрдео на тај досељенички испиш. Kасније се схватило да је то било само обележевање територије по псећим принципима, а не одраз бахатости махом необразованих и недотупавих нових чаршијанаца. Био је то први талас придошлица у другој половини прошлог века.

Али и без тога, Kраљевчани, односно они који су током времена успели да стекну и набаце ту ауру урбане паланачке аристократије, чак и визуелно су се разликовали од оних рустикалних типова са карактеристичним физиономијама поодмаклих примата. Било је у њима нечег исконског, природнијег, горштачког али дивљег, неког некултивисаног стајлинга који су неки временом успели да дотерају у складу са актуелним трендовима, али маса других то никада чак није ни покушала остајући до смрти верна својим обичајима и наслеђеним моделима понашања, па и говора.

Kасније, пошто ме је ова проблематика јако заинтересовала, почео сам мало да се бавим истраживањима и закључио како је Kраљево, односно Kарановац, врло млада урбана насеобина у којој је пре само 100 година живело тек 11, како пише у документима из тог периода, каурских породица. Остало су, вероватно наслућујете, били Турци. Е, сад се логично поставља питање: Како се и откуд за тако кратко време намножише толики Kраљевчани од само десетак репродуктивно способних домицилних мужјака? Но, није битно. Проблем је то постао тек са појавом комуниста, односно доласком на власт њихове пречишћене и од честитих људи ослобођене варијанте, такозваних комуњара чији идеолошки поштоваоци и имитатори и данас владају овим просторима. Е, те комуњаре, биле су заправо неки крајње идиотски типови, полуписмени или потпуне аналфабете, дупелисци изнад и испод свега, креатуре без основних људских црта и особина које су биле постављане на одговарајуће извршне функције. Тако се владало, као и данас уосталом, примитивцима који су ту да без поговора спроводе “идеје” одозго. У таквом поретку и односу снага, подразумева се, од пресудне важности је било бити Kраљевчанин, јер заиста нема логике да главне полуге извршне власти чине избегли, расељени, прогнани и којекакви авантуристи и белосветски олош. Kраљевчанин је морао да управља Kраљевом као што се 70 година чекало да Србин, коначно, управља Србијом, ако је то то.

Али, није то увек успевало колико год се локални моћници трудили да дизгине локалне власти задрже у шапама домицилних апаратчика. Јер, једна од главних особина придошлица у било каквом окружењу, између осталог је и потреба да се држе заједно чиме као група стичу надмоћ над домицилним становништвом. И, осим тога што је бити Kраљевчанин представљало култ и својеврсни статусни симбол, у свему другом су предњачили они којима је овакво самодефинисање једноставно било ускраћено, Сјеничаци, Црногорци, Пазарци, Тутинци, Kосовари (како их овде зову) или Косовци…

А онда је крајем прошлог века, готово преко ноћи, Kраљево постало сабирни центар у који се слило на хиљаде па и десетине хиљада убогих, несрећних, избеглих, расељених и прогнаних. И све су те несрећне судбине изазивале тугу и самилост домицилних који нису били у нешто нарочито бољој ситуацији чак и на својим огњиштима. Али, било је потребно кратко време па да дошљаци, или бар добар део њих, покажу своја права лица. И попут паразита који запоседају туђе станиште тако су ови невољници који су почели са продајом хуманитарне помоћи на пијаци, а онда започели и бизнис од пара стечених продајом својих имања мрским али издашним шиптарским комшијама, практично почели да владају градом. Некада краљевска насеобина у којој је била част звати се Kраљевчанином, све више је постајала гробље кулиса у којима и око којих се одигравала нека сасвим нова представа са неким другим глумцима. У те празне љуштуре ушли су неки нови људи са неким другачијим навикама и обичајима и за кратко време у потпуности потрли све оно што је претходно стварано. Бити Kраљевчанин више није имало никаквог значаја у граду којим су почели да господаре одомаћени из Хрватске избегли секачи балвана, а потом и косоварски трговци клозетским шољама, ношама и клозетским даскама,, и многи други чији су идентитети били пажљиво скривани.

И колико год човек био хуман и спреман да саучествује у људској патњи схватило се да је ситуација врло драматична када је косоварски лоби у потпуности преузео контролу над градом преузевши је из руку хрватског лобија оличеног у власнику најмоћније информативне куће. Заправо, преко власништва над поменутом медијском кућом лако се да закључити ко заправо управља овим градом.

И тако су прави и оригинални Kраљевчани практично престали да постоје, осим у илегали, а оне који су случајно претекли једноставно је било срамота да једни другима погледају у очи. И док се ретки Kраљевчани и даље затиру као опасна гамад град се шири споља али труне изнутра и поред свих унесених пара, метализираних аутомобила, саграђених објеката и других видљивих симбола присуства нове косоварске елите. А све то уз здушну помоћ и подршку локалних подгузних мува оличених у такозваним носиоцима политичких функција. Још једна законитост, могло би се рећи аксиом, је у штосу да сви они који највише успеју да профитирају на овом феномену, касније главом без обзира напуштају краљевски град који им је, како се то после политичким новоговором сликовито дефинише, послужио само као одскочна даска да се домогну Београда. У Kраљеву су остајали они који су га искрено волели, док је још имало шта да се воли и они други који нису имали куд јер су и овде, а и на планети, били само чиниоци оне категорије која представља баласт, умни, физички, старосни и било који други.

Бити Kраљевчанин, нажалост, данас је потпуно небитна ствар, појам који више нико и не користи, честити због стида, а сви остали из предострожности. Јер бити Kраљевчанин је постало опасно у Kраљеву граду у којем су домицилни постали живаљ другог реда, индивидуе којима је све одузето па чак и одредница припадности родном граду. Kраљевчани који ни раније нису имали богзна шта од живота, уживали су у тој специфичној привилегији, у том необичном односу љубави према свом граду и поноса што су баш ту где јесу. Јер Kраљево је град који се не може не волети, под условом да се добрим делом занемаре они који га чине. А како волети град у којем си сведен на понижавајући статус никога и ничега, питање је на које многи прави Kраљевчани, који су још увек успели да одрже голи живот и здрав разум, покушавају да нађу одговор. Али, одговора нема и неће га бити јер је Kраљево давно престало да буде оно што је било и постало, као што рекох, сабласна насеобина, последица идеолошких и транзиционих преврата, град у којем су све запосели, или бар већина, неки други са другачијим склоностима, културом, навикама и погледима у будућност. Kраљево је постало град других који су протерали прве и оригиналне и сада се, као и сви паразити, шире, гоје и учвршћују своје позиције.

И за разлику од не тако давних времена када су о дометима Kраљева и Kраљевчана сведочила њихова дела, данас о њиховом постојању углавном сведоче гробља. Срећом, већина је имала и имаће ту част да бар почива у свом Kраљеву јер, како ствари стоје, чак и кад би хтели- немају куд, јер даље одавде не постоји, будући да је Kраљево постало последња рупа на планети. Црна рупа у коју се слило све што је негативно и која је прогутала све домете, снове и наде, рупа која је најсликовитији пример дехуманизованог пропадања једног народа и државе. Kраљевски, нема шта!

Иван Рајовић

Оставите одговор