Захваљујући таленту, горштачком, несаломивом духу и бескрајној вери у себе, грабио је корацима од седам миља, преко дреса краљевачке Слоге, до првог тима Партизана. За црно-беле је током 11 сезона (како то данас нестварно звучи!), укупно одиграо 477 утакмица, постигао 142 гола и на тај начин своје име златним словима уписао у алманах клуба из Хумске улице.
Александар Трифуновић је врхунац каријере достигао у тренутку дебија за репрезентацију СФРЈ, што је у оно време била привилегија намењена само истинским мајсторима лоптања. После 28. године живота врата „златног кавеза“ југословенског фудбала отворена су и за популарног Ацу, великог фајтера у копачкама који је потом усијавао дланове навијача италијанског Асколија. При крају богате играчке каријере одиграо је мало и за своју душу, две сезоне у дресу Обилића, после чега се посветио тренерском послу.
-„Другачија су времена била, дружење је било искрено, старији нису одбацивали млађе, помагали смо једни другима. Живео сам у краљевачком предграђу у коме је постојао клуб Млади Радник и обично им је фалио играч на тренинзима, па смо онда ми клинци попуњавали број. Трајало је то до поласка у средњу школу када сам отишао на пробу у Слогу“, каже Александар Трифуновић.
Јеси ли сам отишао или с нечијом препоруком?
-„Мој комшија је био клупски економ, па је нас неколико једног дана одвео на стадион и замолио тренера да нас тестира. Неки ту пробу нису прошли, а ја сам остао да тренирам“.
Је л’ било треме?
-„Онако млади нисмо ни знали шта је то трема! И та трема, то је бре фолирање! Одеш тамо и желиш да будеш најбољи. Сад сви измишљају трему чим нешто не ураде како треба. Или јеси или ниси, нема ништа треће. Борио сам се на тој проби као лав и доказао се. Рођен сам на Копаонику, негде тамо у дивљини и постао професионални фудбалер! Неко би рекао немогуће, а видиш да је могуће. И моја два брата су такође били добри спортисти“.
По чему памтиш играчке дане у Слоги која је некад била магнет за гледаоце?
-„Да, мало је недостајало да се Слога домогне Прве лиге, међутим, нису успели у квалификацијама. Од тада је клуб кренуо силазном путањом и никада није био озбиљнији фактор у српском фудбалу. Сада су ту где јесу, видим боре се за опстанак, услови на стадиону нису добри и ништа се значајније тамо не мења“.
Под којим околностима си прешао у Партизан?
-„Постоји прича да је неко из Партизана најавио долазак на нашу утакмицу, али не због мене, него због једног другог Трифуновића из тима који је касније отишао у Војводину. Људи из клуба су му рекли да неће да погреши ако обрати пажњу и на мене. Мислим да је ту битну улогу одиграо и Илија Катић који је живео у Краљеву и пратио моје игре. Том приликом се ништа није догодило и отишао сам убрзо у војску, те 1975. године“.
Да ниси био везиста у војсци?
-„Нисам, био сам противартиљерац. Као војника у једном тренутку су ме контактирали из Војводине и баш су били упорни да ме ангажују. Рекао сам им да немам ништа против и упутио их на управу Слоге. Е тада се у причу изненада укључио Аца Атанацковић, дође ми у посету у Нашице код Осијека. Пита ме хоћу ли да дођем у Партизан и ја, нормално, без размишљања одговорим потврдно“.
Како стојиш са тренерским дипломама?
-„Имам А лиценцу, могу да седим на клупи Прве лиге и да водим све до Треће лиге. Заправо, одавно имам завршену Тренерску школу с којом сам својевремено могао да тренирам прволигашке клубове. А да би се добио клуб, морао си да будеш у каналу с неким ко те држи и гура, а ја нешто никад нисам знао да радим тако. Да будем искрен, нисам много послушан“.
Шта обично радиш у слободно време?
-„У Великом Мокром Лугу имам балон и ту се често састајемо, одиграмо партију фудбала и после се дружимо. Дође Ушке Вучићевић, Јешић, Бане Смиљанић, Зекић и Томић из ОФК-а, онда Шестић редовно и Боровница. Појави се и Неђо Милосављевић“.
Моцартспорт