ЧЛАНЦИ САРАДНИКА

СТАРОПЕШАЦИ И НОВОСЕДЕОЦИ

Славољуб Бекчић Пампула

Почетком осамдесетих година прошлог века када су по летњој Сиџи умеле да ми досаде клиначке мирнодопске игре попут кликера, тражења по мапи и незаобилазног фудбала, ја сам у тренуцима доколице заузимао своју омиљену бусију пентрајући се на стари тенк укопан испред Дома ЈНА замишљајући како водим судбоносну битку против страног окупатора и домаћих прелетача руковођен националном стратегијом ‹›Живимо као да ће сто година бити мир, а спремајмо се као да ће сутра избити рат››. С обзиром да су ми једног прадеду стрељали четрдесетпрве, морао сам да будем напет ко гусенице на тенку ако би се којим случајем зле фаланге вратиле да докусуре остатак моје фамилије па сам редовно проверавао нишанске справе на моћном оружју.

Рутински сам лоцирао зграду Леснине из дубоког убеђења да ће инвазија кренути баш из тог смера јер сам сумњао да се у њој налази тајни магацин у коме је сем намештаја допремано и оружје спремно за акцију. Тек ми је сумњива била прерана и ненајављена смрт ‹›највећег сина наших народа и народности›› која га је задесила у братској северној републици и смрдела ми је као Титов томпус на издају која се спремала са њихове стране и подршком од преко гране.

И таман што сам замолио цивиле који су се врзмали свуд около да се склоне са линије ватре, изненада се појавио мој прадеда по баби која је била мајка мојој кеви а ожењен са бабом моје мајке која је њеној мајци била кева а мом брату прабаба по женској линији. Због проблема са равним табанима није учествовао у Другом светском рату али је дебело закачио претходне па је био страшно депримиран што није отишао у шопинг у Трст 1945. год. јер му је виза чекирана само за Солун.

Погледа ме онако прекорно, фитиљећи своје дуге брке, и запита ме помало забринуто:

– Црни Дон Кикоте, што се не играш к’о остала деца…ај скидај се са тенка моментално, пре него што те  опалим по гузи ко Гвоздени пук по Бугарима! Јел› хоћеш први да опалиш метак десет година пре Јанше? И немој више да сам чуо да си узјахао оне проклете топове испред Господар Васиног конака све док су им цеви окренуте ка Саборној цркви Свете Тројице!

– А бре стари мој… па у предшколској установи су ме научили пароли ‘’И после Тита, Олга Јовичић Рита’’! Да ли уопште схваташ ту метафору или ти је Краљ Петар II испрао мозак пре него што је кукавички побегао у Лондон са све резервама биткоина? Испред њеног споменика крај обданишта сам се свечано заклео да ћу служити револуцији докле год сам жив.

– Видим угледао си се на деде и бабе јер су ратовали од 4. краљевачког батаљона до Сремског фронта а један несташко се чак пентрао  на Споменик српским ратницима да би окачио заставу по ослобођењу града. Младост, лудост – свака револуција на крају поједе своју децу, то је опште непозната ствар! Ја сам остао веран Краљу Петру Првом Ослободиоцу јер је херој из мојих ратова а за друге не марим…баш као и Леони за кружни ток! Ти сам изабери своју будућност, али се чувај да поново не удари брат на брата… због тога смо из историје добили кеца ко врата!!!

– ОК, стари! МyWаy, како би рекао Френк Синатра. Него, да ти покажем нешто што сам случајно пронашао у унутрашњости тенка. Мало је влага начела овај стари документ али ми се чини да је у питању возачка дозвола коју је неко давно изгубио и гласи на извесног поручника Топаловића. Да ли ти знаш о коме је реч, судећи по фотографији личи на тебе из млађих дана…да нам није неки даљи рођак?

– Сада немам времена да размишљам о тим стварима а и деменција је почела да ми  служи војску у отаџбини. Него, ајде  мало да пешачимо јер ме кретање враћа у младост а и лековито је за моје равне табане. Књижицу фрљни кроз прозор Батаљона па ће је једног дана када постане зграда Народног музеја вероватно пронаћи неки кустос и скапирати историјске чињенице а прво је за сваки случај однеси до бабе у АМСЈ. Нека провери да није Топаловићу истекла возачка дозвола и чекира је поново ако буде потребно…можда некад и дође по њу.

Снагом прадединог ауторитета, мој револуционарни пут је преусмерен у другом правцу и он ме је, чврсто држећи за руку, повео на дугу шетњу градом почевши од Старе чаршије симболично нас враћајући у славну прошлост. И док смо трапаво набадали по калдрми улице Танаска Рајића, ја му поставим помало наивно детиње питање које је ипак тражило озбиљан одговор.

– Реци ти мени, просто-најпростије… како то да смо староседеоци када волимо да пешачимо, а ти посебно? Ништа ми ту није јасно!

– Шта теби све пада на памет детињу? У питању је врло загуљена ствар јер се ради о крајње тендециозној конструкцији УДБЕ која нас перфидно квалификује као грађане који су тотално инертни и близу свом изумирању као диносауруси…схватићеш већ када порастеш.

– Онда ћемо из чистог ината према њима другачије да се зовемо… како ти звучи бренд СТАРОПЕШАЦИ?

– Хм, свиђа ми се, а има и смисла јер сам се дебело напешачио у животу и захваљујући томе доживех дубоку старост. А ти добро припази кога ћеш све тако да етикетираш јер овде зидови имају прве комшије да се не би поново десило да Ратко Дражевић  глуми Бошка Буху у неком подруму.

– Мудро збориш стари, ‘ајмо онда прво до Женеве да се мало трипујем као Џон Вејн који пун себе и вискија пролази кроз дрвена врата салуна, а ти сврни до Мирине чесме и захвати крчаг ‘ладне воде за пут.

Кренусмо затим Карађорђевом улицом ка Омладинској, заменивши стазу славе коцком уместо калдрме  што нам је давало посебан осећај припадности европским културним традицијама… па не пада Драгова пицерија даље од Женеве. Ломљена коцка се попут Рубикове почела ширити 1940. год. када ју је деда мог другара Тодора посејао по већини централних градских улица, а онда је за време рата након погрешно протумачене депеше ухваћене од стране Гестапоа проглашена за калдрму па је и данас предмет великих академских расправа о њеном пореклу и имовини.

И када коначно стигосмо до бомбоњере Пионир прадеда се истопи ко пралине на меру. Загледа се низ главну улицу и уз дубок уздах  помало сетно вели…

– Ако те пита младост где где ће ти бити старост ти одлучно кажи – У ОМЛАДИНСКОЈ!!! Ево ти нека кинта да пазариш гирице у Лондону а ја одох до Шах клуба да одиграм коју партију са старим пајтосима па крећемо после даље!

Прихватим његов дил, упадам у чувену кафану и раздерем се на сав стас…

– Ко овде данас служи госте, МИ5 или МИ6?

– Боље гроб него роб! – обрати ми се нервозно конобар и одби глатко унапред моју поруџбину.

– Е брате мој, видим да су те  за минималац навукли да пружаш отпор према Силама осовине. Точак историје не може да се заустави, а кафана ти пуна таквих ко кочија краља Александра…има да их котрљаш ко Сизиф камен до пензије!

Отрчах затим до Шах клуба и убедих прадеду да преда већ добијену партију што му је тешко пало јер не воли да је губитник. Мене је већ ухватила нервоза желуца, био сам гладан и замолих га да свратимо до мензе у хотелу Југославија да бих ставио нешто калорично под млечне зубе. Он ме глатко одби рекавши да му није ни на крај памети да улази у тај објекат јер га његово име подсећа на стару историјску грешку па је вероватно и клопа коју у њему служе тешка за стомак.

Испоштовах ја њега али ми анорексија није давала мира па га замолих да ме барем пусти до Црвене звезде да звекнем неко пиленце са електричног роштиља. И она му је због имена ишла на нерве али сам добио прећутну сагласност с обзиром да смо обоје били фанатични навијачи истоименог фудбалског клуба па је са оба брка покрио очи да не види где улазим и рекао да га касније сачекам код комшије Мусе посластичара јер је знао да сам луд за његовим тулумбама и кремпитама.

Док сам натенане гојио своју пантљичару он је свратио до биоскопа Сутјеска да би по ко зна који пут ургирао код Никодија да се прикаже нецензурисана верзија Бен Хура. Пешачиће до Холивуда ако буде требало само да одгледа крај филма који је Партијска комисија за атеизам прогласила потпуно неподобним.

И тако напокон стигосмо до Трга Маршала Тита, а мени поново на памет паде наивно детиње питање.

– Реци ми, због чега се овај централни трг који представља круг зове полукруг? Никако ми се то не уклапа у градиво из математике за први разред основне школе!

– Па питај онога што по њему трг носи име јер је уставом из 1974. године хтео да ослаби јединство житеља Краљева па га је правним актима поделио на два аутономна полукруга са правом на самоотцепљење што ће нас сигурно дебело коштати кад тад. Ако Рибница прогласи Аншлус леве обале Ибра, онда смо га угасили скроз!

Додуше, мој саборац Милутин вели да ће се ствари померити са мртвог круга када се Споменик српским ратницима впоново буде вратио на трг.

Него, уби ме ова сиџа…да ми лепо свратимо до Париза на по ладно пивце и кока колу.

– А што не би свратили до Туриста, тамо ми липе лепше миришу?…одбрусих ја!

– Па зато што је у питању соцреалистичка творевина за нову елиту пројектована по масонском принципу ‘’Кифле и игара’’. Међутим, медији најављују акцију ‹›Имаш дуплекс, врати Магнохром’’ па ће све временом лећи на шине Фабрике вагона.

Пошто никако нисмо могли да дођемо до консензуса наставили смо даље свој пут и заузели нову бусију у Задужбини. Нажалост, убрзо је дошло до екцесне ситуације када нам је испостављен рачун који је мој прадеда одбио да плати. Покушавао је да објасни конобару да нас двоје де фацто и де јуре спадамо у категорију сиромашне омладине и изнемоглих стараца вароши Краљева а јасно је на фасади кафане наведено да као деоничари објекта можемо да се гостимо бесплатно, ал› није нам пуно вредело. Само је конобару и кувару грубо одбрусио ‹›Дабогда вам менза ДМ апотека била једног дана›› и бесно ме извео ме напоље.

А онда је уследила најнапорнија пешачка рута Лењиновом улицом до Карановца…

Корак напред па два корака назад, па опет корак напред па два корака назад…сморисмо се живи. Ех, црвени Лењине, што зацрни доњи део града па једва стигосмо до наших прапочетака? Толико смо се задихали да смо морали да проведемо неко време у парку где смо заједно са Пљаком осматрали Сијаће поље да се којим случајем поново не појаве Турци. Међутим, они су поучени лошим претходним ратним искуством планирали да у будућности изместе своју војну базу у Адране тако да смо закључили да нови шанац треба да се копа на рубовима Ратарског имања. Стратешки то и није била тако лоша замисао јер су се и Швабе подмукло спремале да ударе из тог правца својим моторизованим јединицама једнога дана.

Почело је већ лагано да се смркава па је мој прадеда  командовао повлачење у Стару чаршију, а при повратку у базу сам видео нешто што ћу памтити до краја живота…

Када смо поново ступили у Омладинску улицу она је буквално прокључала од масе људи која је неуморно шетала. Ја сам био мали да бих познавао све те људе, мада сам већину касније упознао барем из виђења ако не лично, али су мог прадеду сви поздрављали са поштовањем. Као да су сви они пружали јасан пешачки отпор досадној животној рутини  па иако су се константно вртели с краја на крај главне улице у целом том ритуалу је постојало нешто неописиво лепо, нешто што нас потврђује као друштвена бића, коцкице мозаика душа које је поново требало сложити сваким наредним изласком, Биг Банг које ће се можда десити већ сутра вече ако се њихови молекули случајно сударе на улици а првобитне искре у зеницама ока претворе у пожар дивље страсти.

Додуше, било је и оних који су вршили отворену опструкцију тако што су ухватили корење распоређени у групама од Инекса до Фрушке Горе али су били изванредан извор информација о свим дешавањима на корзоу  и ван њега.

Стигосмо коначно кући и прадеда ми вели…

– Сад правац у кревет, доста смо се напешачили за данас. Ја морам да одморим моје равне табане а ти ћеш када порастеш моћи  самостално да парадираш Омладинском улицома, а вероватно ћеш имати и неку своју бусију за кибицовање лепих жена што пролазе кроз град. А до тада, брзином конобара из Кнежеве вечере – спавањац.

– И запамти:  СЕДЕЊЕ ЈЕ ПОЛА БОЛЕСТИ!!! – ништа горе од тога нема!

Сместих ја на јастук мог омиљеног Малог принца да заједно пешачимо и лутамо од планете до планете док нисам утонуо у готово пророчки сан….

Сањах да се будим у далекој будућности и никако не успевах да препознам мој кварт око Мале пијаце. На све стране објекти брзе хране, апотеке и кладионице. Тако збуњен сам бурек тражио у Кршенковићу, бруфен у Малом Лесковцу а Моззарт кугле у оближњој кладионици. Скроз слуђен се стрчим до Дома ЈНА и тамо сам имао шта да не видим…ни плотуна од мог тенка. Питам неке клинце што су буљили у чудне мобилне теле-призоре где се заправо налазим, а они  веле да Гоогле мап непогрешиво тврди да сам на Голом отоку. Па где тамо да завршим!? – вриштим у себи!? Мора да ме је УДБА сурово казнила зато што сам преко бабиних веза продужио возачку дозволу поручнику Топаловићу, а он се сигурно вратио по њу и одвезао тенк даље да не би ломио камен заједно са мном. Проклињем зграду Народног музеја што је некад Батаљон била и све кустосе у њој и покушавам од муке да се удавим у фонтани у којој воде  нема ни за крштење. Из порте Саборне цркве Свете Тројице изађе парох и јасно ми стави до знања да категорички одбија моје суицидалне тенденције.

Кренем даље низ Омладинску улицу и тек тамо имам шта да видим. Место Лондона апотека а уместо Шах клуба даротека???

– Људи моји, је ли то могуће? Лудница, шта је ово? – раздерем се на сав стас  као Младен Делић коментарушући утакмици против Бугара!

Онда у трку налетех на дрвене препреке насред улице и схватим да су у питању баште кафића које су због Закона о заштити података о личности гостију ограђене бајцованим летвама а уједно представљају и добар приручни материјал  за решавање могућих спорова. Трачак светла угледах тек код браће по Амади и гђе Шане која је Пегазом јасно претила да ће крилати коњ донети муње и спржити све дашчаре у околини. А онда почех да губим веру испред некадашње посластичарнице  Нада. Од ње су у правилном низу поређани пластеници са погоном на стаклене пирамиде у којима је тињала вечна ватра. Ово су дефинитивно ђавоља посла…Тутанкамон се преврће у саркофагу гарант а Клеопатра уједа змију од беса! Још само певаљке да угледам како поскакују по столовима нудећи своју органску храну пијаним гостима. Окренем главу од тих масонских ложа и затекнем фасаду хотела Југославија огољену као СФРЈ после Дејтона.

Црвена звезда ништа боље није изгледала… као да су је Гробари разбуцали из принципа! Дотетурах се до посластичарнице Пеливан да дођем к себи уз ладну лимунаду с ногу и крајичком ока на градском тргу угледах Споменик српским ратницима који је очигледно враћен на своје старо место како је  Милутин – саборац мог прадеде, давно најавио.

– Славни ратниче, остарићу нећу знати да’л ћеш за Краљевом заплакати ко ја за тобом? – рекох му прилично депримирано.

– Па шта те мучи, црни Дон Кикоте?

– Па исто оно што је мучило и Црног Ђорђа, а и ти си имао сличних психосоматских тегоба чини ми се!

– Ово је нека друга Србија, дечаче! И ја  се окамених од муке на постаменту, а навикао сам да пешачим. Све време гледам ка железничкој станици да не налети Акрополис па да запалим у Грчку код старих другара. Ако останем овако фрустрирајуће непокретан и мене ће ускоро да ограде тарабама и да поређају шатре у круг. Пијаца која ме је давно окруживала наравно да ми није сметала јер сам обичан човек из народа али сам љути противник актуелних Грандиозних пројеката градских очуха.

– Реци ти мени ратниче шта се десило са Старопешацима, баш никог од њих да сретнем у граду!?

– Они су, колико памтим, последњи пут шетали улицама још деведесетих година прошлога века, а онда је оно мало што није завршило доле отишло горе код мог брата, у Београд. Додуше постоји шачица њих који свако поподне шетају градским кејом и једино их Ибар  вода зауставља да не запале из родног града.

– А ко су онда баобаби који пуштају корење у Омладинској улици?

– Мислиш на  Новоседеоце? Они више воле да заседну у ограђене просторе јер се тако  осећају сигурније и да блеје у мобилне теле-призоре. Свет је, нажалост, временом постао глобално село па отуд и пострурална сценографија у урбаним срединама. Понекад мало протегну ноге, али чисто виртуелно јер је технологија толико напредовала да се за трен изместе са једног астала на други портал. Поједини чак годинама не мрдају своја дупета из фотеља  или их ротирају између себе.

ЧИЗМА ГЛАВУ ЧУВА, ФОТЕЉА ЈЕ КВАРИ – сине мој! Запамти то и неуморно пешачи!

– Имаш право стари ратниче, све ће то хемороиди позлатити једнога дана. Него, ‹ајмо заједно да обрнемо круг по полукругу, заболеће те колена од силног стајања а мозда успут сретнемо и неког од Старопешака који ће нам се сигурно придружити.

И таман што кренусмо стројевим  кораком, из дубоког сна ме прену гласна музика из оближњег Ватрогасног дома. Оркестар једне старости је у чаробном заносу свирао помало заборављену корачницу Марш на Ибар.

Ууустааааааај,  Дон Кикоте, време је за пешачење!!! – командовао је од раног јутра мој прадеда док је обувао прашњаве војничке цокуле.

Дон Кикот

Оставите одговор