КУЛТУРА

КАКО СУ СЕ ИГРАЛА ДЕЦА

Деца су се раније више играла напољу и била су друштвенија. Њихово омиљено место је било око реке Ибар, где су се најрадије играла јер је цвећа и зеленила било у изобиљу. По речима старих суграђана, то место је било „права поезија и сва радост коју би свако дете требало да има. Прави мали рај“. За дечју игру су коришћени материјали из природе, односно све што је деци било надохват руке. Земља, вода, песак, каменчићи, гранчице и сл. Од земље и каменчића деца су правила кликере. Међу првима су се појавили глиненци, каменци, да би се касније појавили кликери обликовани од парчића црепа настали глачањем а затим машинско обликовани кликери од стакла, метала и пластике. Од дрвета деца су правила обруче, лопатице које су имале функцију тениског рекета, затим праћке којима су гађала птице и мачке а неретко би послужиле и у њиховим међусобним обрачунима. Једна од старих и изузетно забавних игара је била и прављење воденица – лопаташица, од кукурузовине. По сећању академског сликара, Ђорђа Ђорђевића, „била је права милина гледати како их вода тог поточића окреће, јер није свака успевала. Требало је умешно нацентрирати осовину, а ми неуки. Е, а кад се она покрене осећали смо се корисним, јер је то било дело наших руку“.

Осим глине, дрвета, вуне, кукурузовине и папира, коришћен је и текстил од кога су прављене лутке. Крпене лутке су биле најраспрострањеније и настале су у време када су људи почели да шију одећу, од остатака материјала или од преосталих крпица које су биле драгоцене да би биле бачене. То су биле једноставне лутке и практичне играчке које су деца носила свуда са собом. Када би се поцепале, мајке би на њих ставиле закрпу и деца би наставила да се њима играју. Лопте су такође биле прављене од текстила, затим од говеђе длаке, тако што су деца чувајући говеда чупала длаку са њих, обрађивала у рукама и правила лопте различитих величина. Касније лопте почињу да се израђују фабрички.

Малој деци су се правиле клепетуше, чегртаљке, а посебно су биле интересантне трубе од коре јовиног стабла. Млада кора јове се савије у фишек и у крај са малом рупом уметне се писак од врбове гранчице. Уз снажно дување добијан је звук сличан војничкој труби. Деца су се, док су чувала стоку, играла стрелицама и стрелама са луком. Дечаци су упражњавали мушке игре, клис, тркање у брзини, скок увис, бацање плоче од ћерамиде на линију па ко баци најближе линији, тај је победник, купе са орасима или жировима итд.

Девојчице су волеле игре попут шуге, школице, ује, као и игре имитатив- но-драмског карактера у којима су доминирала представљања и игре улога: „Деца су се забављала и правила приредбе. Наша летња кујна у дворишту, ставимо ћебенце, то нам је сцена и онда спремамо рецитације и песме, ко је шта желео. Бабе, деде, мајке, они су нам били публика, поставимо столичице и наплаћујемо улаз”, причала је Зорица Петровић.

Генерације младих Краљевчана своје слободно време су посвећивале спортским активностима. Фудбал је за њих био нова игра и желели су да савладају ову вештину. Велика ледина обрасла травом, одмах иза Ложионице, на простору где су данас железнички магацини и колосеци све до управне зграде Фабрике вагона, где се напасала стока, била је идеално место да се јури за лоптом. Поједини власници су дозвољавали да се на њиховој ливади постави игралиште, али само преко лета. У таквим приликама израстале су многе „локалне звезде“ и у целини се стварао све квалитетнији фудбал.

Лети су млади на Ибру показивали своје акробације у виду скакања, роњења и пливања а било је ту и пливачког маратона до Матарушке Бање.

Грудвање, санкање и клизање је деци била омиљена разонода зими. Деца су обожавала сличуге које су биле од дрвета, а касније су их у ковачким радионицама израђивали ковачи. Санке су биле ручне израде са даскама и широким ходом, али су у употреби биле и модерне, попут данашњих. Скије су прављене од дасака одваљених са тараба, имале су повијени врх а у средини су била укуцана два каиша од коже. Била је популарна посебна врста санки на леденим стазама, боб санке. То су били двоседи или четвероседи који изгледају као ракете у које се легне на леђа. Педесетих година је било популарно скијање и санкање на Викалу.

Дечје игре су биле друштвене, значи колективне, најчешће заједничке за дечаке и девојчице и данас су то углавном исте игре које су се чувале као највеће благо и које су претрпеле мали број измена током времена.

Након II светског рата многе дечје игре изражавале су ратна збивања на нашим просторима (борба Немаца и партизана, каубоја и Индијанаца, мачевање мускетара и сл.).

У другој половини другог миленијума дечје игре се битно разликују. Телевизија, и рачунарска технологија ушле су у свет дечјих игара. Компјутерске игре су постале најважнија дечја забава, па је самим тим дете упућено на асоцијални начин живота са свим што такав живот значи и производи.

Не смемо заборавити добра времена у којима су игре привлачиле и повезивале децу и одрасле, када су деца била укључена у многе видове живота одраслих, од свакодневних послова, до светковина, забава и игара, што потврђују и изјаве старијих информатора. Велики број игара јесу дечје а сама њихова вредност учинила је да оне и дан–данас трају и чувају се као највеће благо.

Виолета Цветонска

(одломци из књиге „Одрастање у Краљеву“)

Потпис фотке:

Оставите одговор