ЉУДИ

МИРО

Таман када смо се у априлу припремали да у мајском издању Сиџе објавимо причу „Код Мира“, о једној од најстаријој активних кафани на Балкану, престигла нас је вест да је преминуо власник те кафане Мирослав Миро Матовић из Богутовца. О кафани неком другом приликом. У овом броју нешто о Миру…

Потомак је Симе Матовића, трговца из Београда који је далеке 1826. године почео у Богутовцу да зида механу која захваљујући традицији преношења посла са колена на колено, преко Благоја и Драгутиновог сина Мирослава Матовића скоро два века опстаје у свим турболентим временима. Од 1970. године Миро је био власник ове чувене кафане са традицијом у понуди и гостопримству, али и у живој историји.

Знао је да каже следеће: „Ова кафана има педигре. А то је да поштујеш госта, да не шићариш. Да и другима даш, па ће ти се вратити. У томе је топлина кафане, њена душа. Добар дан и хвала лепо и сиротињи и богатима… Није то од јуче. Овде су уписана два века Матовића. Неко ми каже: ово место је српски бренд, сачували сте хемију кафанске душе. Ја ћутим, а у себи бројим до… Дотле, да истрпим до десет. У том, кратком бројању сликама које промичу претесан би био и највећи рам мојих сећања!“.

Сећам се једне телевизијске репортаже из 2002. године коју сам правио у Богутовцу. Тема је био Миро који је успео да не буде препознат само као кафеџија, већ је са неколицином мештана био иницијатор да се обнови његово село које је силно страдало у бомбардовању 1999. године. Обновљено је 25 кућа, изграђена је и нова школа. Знао је Миро да свој Богутовац назове „Бомбајем“ илуструјући следећим речима: „За мој Богутовац у коме сам остао, у коме су остала моја деца, ја кажем да је Бомбај. Питају ме, како то? Па, тако – 141 бомба је овде пала. Како другачије да га зовем?“. Као успомену на бомбардовање, у кафани је оставио цигле које израњају из малтера. Мирови ожиљци због бомбардовања никада нису зарасли, па је без длаке на језику, на њему својствен начин, знао да одржи „предавање“ и европским дипломатама који су знали да посете његову кафану.

Кафана је одлично место за посматрање како се ко понаша пре, за време и после пиједестала, знао је да каже Миро и да настави: „Интересантне су то метаморфозе. Ко како подноси успех, како неуспех. Ја им испричам кроз шта сам прошао и како сам задржао осмех, упркос ожиљцима. А онај који не пролази је одлазак моје мајке Лене. Умрла је, заправо, убијена неправдом, кад су нам одузели краве, хранилице. Колач, један, назвао сам по њој. Посветио мојој Лени. Њој сам сваког дана доносио кофу воде уз кревет и гланцао под. Није то да је она желела, да је од мене очекивала, то сам ја желео. Данас: забораве оца, мајку, све оде дођавола. То је то, ако немаш корене, ако немаш завете… Ако не учиш и немаш од кога да учиш да будеш човек. И останеш човек!“.

Драган Благојевић

Оставите одговор