ЉУДИ

ТОЗОВАЦ, МОЈ ШКОЛСКИ ДРУГ

У име наше школске генерације краљевачких гимназијалаца желимо да се још једном сетимо на нашег школског друга Предрага Живковића.

Народну Основну школу уписали смо 1942. године, за време немачке окупације Краљева. У овој школи, међу нама основцима упознали смо много школских другара. Међу нашим школским другарима били су и они који којима су немци стрељали очеве, а родитеи су нам причали да о томе не смемо гласно да говоримо. И Предрагу су немци стрељали оца са другим људима у лагеру Државне железничке радионице. Предраг је растао као ратно сироче! Осећало се да је Предраг трајно носио ову тугу у себи.

Основну школу завршили смо 1946. гдине у ослобођеном Краљеву у Основној школи „IV краљевачки батаљон„, која се налазила на овом месту, где се данас налази зграда Градске управе.

Наше школско другарство, у ослобођеном Краљеву добило је нови полет.

У послератним условима, наше босоного детињство на краљевачкој калдрми проводили смо чекајући у ред за воду на градским чесмама из којих повремено цурила вода за пиће. У чекањима на ред пред пекарама за проју, а које се следовање према броју чланова породице делило на „Бонове„.

После завршених часова у школи, требали смо да учимо лекције, а књига није било. Учитељи су нас у недостатку књига организовали у „ђачке кружоке„ у којима смо сви учили из једне књиге и наглас се преслишавали. Заједнички смо писали домаће задатке. А после написаних задатака играли смо лопту „Крпењачу„ коју смо правили од старих крпа.

По завршетку IV разреда Основне школе, у јесен 1946. године уписали смо се I разред Државне реалне гимназије, која се налазила у згради данашњег Музеја. Било нас је 600 ђака распоређених у 12 одељења. У то време школовње у Гимназији трајало је 8 година.

Међу нама, истицао се и наш другар Предраг, који је знао да свира на хармоници. Причао нам је да га је отац Светозар учио да свира хармонку.

Предраг је свирао на школским приредбама. Свирао је и када смо у колони одлазили на разне пионирске радне акције, на заливање новозасађених топола на плажи, преносили смо извађену калдрму са трга и улица на гомиле, која је склањана да би се поствљала „коцка„ или асфалт на тротоарима и улицама.

У овим временима међу ђацима је било популарно гајење голубова. Уз наше генерације било је 5 до 6 наших другара који су имали своје јато голубова. Међу њима је био и Предраг са својим голубовима. Ми смо, често после школскох часова долазили пред његов голубарник у Обилићевој улици да гледамо његове голубове, са којима се много хвалио. На рачун његових голубарских прича знали смо да се шалимо и добацујемо разне шаљиве досетке. Предраг се није љутио.

Тако је пролазило наше босоного детињство на краљевачкој калдрми.

У овако скромним условима одвијало се наше одрастање.

А наше одрастање одвијало се и на нашим ђачким матинеима на којима је Предраг, са старијим гимназијалцима, у ђачком оркестру, свирао популарне шлагере, фокстрот, слофокс, румбу, и друге популарне мелодије за плес.

После завршеног III разреда полагали смо Малу матуру.

На Малу матуру Предрага је извела разредни старешина професорка земљописа Мирослава Костић.

После Мале матуре део наше школске генерације је уписао средње стучне школе, у Краљеву и ван Краљева, а Предраг је са делом наше генерације наставио школовање у краљевачкој Гимназији.

У завршним разредима гимназије Предраг се укључио у ђачки оркестар о отпочео да се бави музиком, свирао је на хармоници и био обдарен да чим чује нову арију шлагера или песме, знао је да је брзо увежба и свира нама на ђачким матинеима.

Наша генерација је полагала Велику матуру 1954. године.

Гимназијско одељење у којме је био Предраг на Велику матуру је извео разредни старешина Јован Кричковић, професор руског језика.

После положене Велике матуре, уписивали смо факултете, војне академије и више стручне школе.

Из наше генрације Предраг и још нас двојица уписали смо Економски факултет.

За време студирања Предраг је свирао и певао са разним кафанским оркестрима да би се издржавао на студијама у Београду. Све више се посвећивао музици и убрзо се афирмисао као популарни свирач на хармоници и певач народних песама.

Наша школска генерација била поносна када је на Такмичењу „Микрофон је Ваш„ Предраг победио певајући познати шлагер „Гранада„.

Тком времена развио се у познатог и популарног естрадног уметника, солистичког певача народних и новокомпонованих песама и талентованог свирача на хармоници.

Године 1962., током одслужења војне обавезе са Предрагом сам био у Школи резервних официра интендантске струке у Сарајеву.

После завршеног одслужења војне обавез Предраг се све више посветио музици, естрадним наступима и такмичењима у народној музици, писању текстова за песме и компоновању.

Прославио се и као композитор великог броја популарних песама које трају и трајаће.

На музичкој естради постигао је високе домете. Постао је велика естрадна звезда.

Добио је естрадно име Тозовац, по имену свога оца Светозара – Тозе, који је био веома познати хармониклаши певач народних песама тридеседтих година прошлог века.

Ми, као школска генерација поносили смо се Предрагом, и кад је приређивао своје концерте, и кад је освајао естрадне награде и признања, и када је компоновао нове песме и када је примао бројна признања, одликовања, и када је постао Заслужни грађанин Краљева.

Наставили смо наше школско другарство на нашим бројним генерацијским дружењима у Краљеву и Београду.

Предраг се одаизвао позиву Завичајног друштва „Краљево„ и помогао нам је да организујемо неколико дружења, такозване Кермесе у Башти „Ибар„. Био је и организатор са Завичајним друштвом више дружења у хотелу „Метропол„ у Београду.

Предраг је више пута био организатор чувених Голубарских забава, заједно са доктором Мујом Поповићем познатим краљевачким хирургом, које су се одржавале током седамдестих година прошлог века у Краљеву и Матарушкој Бањи.

Предраг је био белег наше школске генерације.

Сусрети са њим били су украшени прегрштом његовић лепих жеља и искреног другарства према нама, његовим школским другарима.

У букету наших ђачких успомена, Предраг је био цвет који је мирисао другарством и искреношћу, које је трајало.

Наша школска генерација трајно ће чувати успомену на нашег Предрага.

За све што је учинио за нашу школску генерацију, за ширење естрадне уметности и нациналне културе, нека му је хвала!

Слава му!

у четвртак, 8. априла 2021. у Свечаној сали Градске управе,

у 13 сати, на Комеморативној седници,

прочитао др Милан Матијевић, дипл. ек., школски друг

Оставите одговор