ВРЕМЕПЛОВ

РАДОСЛАВ ВЕСНИЋ

Рођен је 11. септембра 1891. године у Краљеву у коме је провео детињство. Био је писац приповедака, романа и драма, песник, књижевни преводилац, професор, управник позоришта и глумац, редитељ, новинар, публициста, официр и ратник. Живео је и радио у разним градовима, широм земље и иностранства, али је остао веран Краљеву коме се увек враћао.

Због љубави према глуми постао је путујући глумац у чувеном позоришту Косте Делинија. Од 1911. до 1914.године играо је у Народном позоришту у Београду. Балкански ратови су га затекли као ђака-каплара на крају одслужења војног рока, а из Првог светског рата је изашао са чином капетана и 15 одликовања. У току тих ратова, учествовао је у многимборбама са Турцима и Бугарима у Србији и Македонији, а са српскомвојском је прешао Албанију. Био је у Русији где је учествовао у формирању прве српске добровољачке дивизије. У Моски упознаје Станиславског што је од пресудног значаја за његово касније бављење глумом и позориштем. Из Русије је пребачен у Солун, учествовао је у пробоју Солунског фронта те у борбама за ослобођење наше земље. После Првог светског рата, Веснић је у Београду завршио Филозофски факултет.

У времену после Другог светског рата, Веснић је доста енергије посвећивао позоришту-глуми и режији. Играо је и режирао у Народном позоришту у Београду и Хрватском казалишту у Загребу, затим је био управник Бановинског позоришта у Новом Саду и позоришта у Осијеку и директор драме Народног позоришта у Београду. Почетак Другог светског рата затиче Веснића у војсци. Бомбардовање Београда, 6. априла 1941, доживљава на дужности команданта IV базе противавионске одбране града. После пораза Југословенске војске избегао је заробљавање и дошао са породицом у Краљево, где је радио као професор Гимназије. У Краљеву је 1942.године одбио да се прими дужности председника општине те је затворен и отеран у логор на Сајмиште, па на Бањицу, и најзад у заробљеништво у Немачкој. По ослобођењу из логора, 1945.године, Веснић се вратио уземљу и једно време служио као потпуковник у команди артиљерије ЈНА, а после демобилизације, поново се враћа у Краљево где је директор Гимназије (од 1945. до 1947.) у којој и предаје српскохрватски и руски језик, а по потреби и друге предмете.

У Краљеву је радио и у драмској секцији школе и Абрашевићу, али оснива и професионално позориште у коме је управник, редитељ и глумац. Из Краљева одлази у Нови Сад, где је директор драме Српског народног позоришта, а ради и као глумац, редитељ и позоришни педагог. Затим одлази у Бањалуку где је управник Крајишког позоришта. Ту дочекује и пензију. Али, и као пензионер он се не повлачи из активног живота већ предаје на Вишој позоришној школи у Новом Саду и Вишој педагошкој школи, одсек глуме, у Приштини. Последње године живота проводи активно, радећи као председник Удружења носилаца Албанске споменице и председника Удружења бораца ослободилачких ратова Србије 1912-1918. године и као уредник листа тог удружења. Радослав Веснић је умро 3.септембра 1980.године у Београду, где је и сахрањен. Носилац је више наших и страних одликовања и друштвених признања.

Од 15. новембра 1990. године до краја 2002. Народна библиотека у Краљеву носила је његово име.

Оставите одговор