ЉУДИ

НЕНАД КРСТИЋ

Из дреса краљевачког Машинца ускочио је у опрему Партизана (2000-2004), да би се касније његов пут наставио у Њу Џерзију, Тријумфу, Оклахоми, Бостону, ЦСКА и Ефесу. У турски клуб је стигао 2014. године када је потписао уговор на две сезоне. У јуну 2015. године доживео је тешку повреду колена, па наредне сезоне није могао ни да игра… Испоставиће се да је тада његов играчки филм завршен. Са 32 године је окончао богату играчку каријеру о којој сигурно може да се напише и књига.

  • Док сам био дечак сањао сам да играм за први тим Машинца из Краљева, а кад сам то остварио онда ми је жеља била да заиграм за национални тим и у неком београдском клубу. Увек сам постављао краткорочне циљеве, који су могли да се остваре. Тако сам себи подизао самопоуздање. Нисам био клинац од 15 година који сања да игра у НБА. Тада нисам ни знао много о тој лиги, јер нам није било доступно. Имао сам постере играча који играју у Америци, али ми је репер ипак била репрезентација. Испунио сам много више него што је сањао мали Ненад – нагласио је Крстић.

Иако би многи прихватили оберучке да им неко понуди каријеру какву је имао Ненад, чињеница је да је могла да буде још успешнија. Ипак, велике препреке на његовом путу ка врху биле су повреде.

  • Моја НБА каријера је трајала седам година, а повреда ми се десила баш кад је требало да потпишем неки већи уговор. Није се то десило, али ја сам поносан на све што сам урадио у Америци. Моја тадашња девојка, а садашња супруга Тања и ја смо отишли тамо без динара. Помогли су ми много људи тада. Намерио сам да успем колико год било тешко. Неки играчи се тамо изгубе, али мислим да је то само до васпитања које носиш од куће. Ја сам имао срећу и да играм у Партизану који је имао систем и који ме припремао за ту причу. После мање од три месеца био сам у стартној петорци. И то са школским знањем језика, на нивоу двојке или тројке. У суштини нема много паметовања, тренираш од јутра до мрака и чекаш шансу. Када се она укаже или је искористиш или не. Ја сам је искористио и био сам на добром путу све до те повреде.

У дресу репрезентације Ненад је освојио два сребра. Прво на Европском првенству у Пољској 2009.године, а друго 2014. на Светском купу. Сада кад седне са своје четворо деце има безброј савета које може да им пренесе, после свега што је прошао. Врло добро зна Ненад да је живот баш као и каријера испуњен успонима и падовима, али да је у суштини леп.

  • Најстарији син ми се бави кошарком, али тек је кренуо, има само седам и по година. Воле сви кошарку… Сад кад погледам све, највећа жал ми остаје што ме нису запамтили као играча, јер сам прерано завршио каријеру – закључио је Ненад Крстић.

Некадашњи репрезентативац и капитен Србије у децембру 2020. године је изабран на фукнцију потпредседника Кошаркашког савеза Србије за мушку кошарку.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *