КУЛТУРА

ДЕЧКО КОЈИ ОБЕЋАВА

Те, 1979. године Дадо Топић нам је гласно ставио до знања “Ко је шмекер светског гласа, за ким шизи цела маса“. А ми смо заједно са Флојдом гањали фићу у “Националној класи“ и након трагичног финиша трке отишли на свадбу “Битанге и принцезе“ да би га некако утешили…али је мангуп главом без Горице Поповић у петој побегао у војску.

Неке незваничне “Градске приче“ шапућу да је “Горео од жеље да убије ноћ“ са фаталном Слађаном Милошевић којој је отворено ставио до знања да “Сутра има Олијев празан стан“. Међутим, могао је само у ставу мирно да отпева песму “Рачунајте на нас“ и да након повечерја кришом проврти “Ручни рад“ својим “Златним прстима“ док му “Мисли Врлудају“.

А ја сам се, те године заједно са “Галијом“ отиснуо на “Прву пловидбу“ вишим разредима “Батаљона“ што ми је донекле представљало “Кост у грлу“, али је “Монти Пајтон: Житије Дон Кикотово“ могло премијерно да  баци светло у тами биоскопа “Дома ЈНА“.

Током зиме, 1980. године до мене је “Врућ Ветар“ донео Шурду па смо на сав глас лелекали “А сад адио“ улици Танаска Рајића због моје селидбе целих 30 метара од калдрме у улицу која носи мушко презиме а женско име. Тада је била ускраћена за семафор који данас представља део трајне уметничке поставке “Чистач“ градског буџета, напречац уприличене без присуства Марине Абрамовић која је деценијама каснила због густе “Магле“ на њујоршком аеродрому.

Првих пар месеци школовања приметих да момци и девојке из старијих разреда на блузама и војничким торбицама – које су тада биле јако популарне, имају фломастером исписан натпис “АC/DC“. Ја сам већ био у фазону “Doors“ и до бесвести сам преслушавао њихов албум “Аbsolutely live“ који је уједно био и мој први ЛП топло препоручен од нешто старије комшинице и те године купљен уз први грамофон, па питах другара из одељења који је имао старијег брата у чему је виц са популарним натписом ако уопште. Сутрадан ми је у некој журби  кратко одговорио да му је брат рекао да натпис “АC/DC“ заправо значи добар секс и завршила се прича на томе.

Након неколико дана сам са женским родитељом отишао у продавницу плоча “РТБ“ и запањено на рафовима угледао албум “Highway to hell” са мистериозним натписом, па скапирах да је у питању нека рок група. Кеву нисам смео да питам да ми пазари ту  плочу да ме не би смарала у вези секса унутар омота па сам дипломатски прихватио да ми купи албум Киће Слабинца – “Rock n Roll“ који је био њен фаворит, али сам вешто искамчио кинту (наводно за ужину у школи) и сутрадан пазарио ЛП. Једва сам код куће дочекао да одврнем Бон Скота и насловну песму истоименог албума “Highway to hell”. Упада ми кева након неког времена и вришти “Гаси то будало, умро је Тито!“.

Тако смо легендарни “АЦ/ДЦ“ и ја, са њиховим “Маршал“ појачалима стварно имали секс са Маршалом Титом који ипак није “Доживео стоту“! Мада сам касније сазнао да је Бон Скот  умро пар месеци раније пре Тита па можда заједно негде певају песму ТНТ. Пуно година касније су легендарни рокери на стадиону “Партизана“ одржали велики концерт 26.маја што ме је наравно натерало да посумњам да између њих постоји чудна “Тајна веза“.

Нас су у школи  после учили да је фенси декица  Јосип Броз  “Умро пред сам крај свог живота“ уз велики партy светских трендсетера а да је Тито заправо бесмртан и да ће нас вечно гледати окачен на зиду као Пантелија своје “Маратонце“.

Ја сам се понекад раније и питао: На којој чуки се крио док је “Валтер бранио Сарајево“, зашто се скроз отпис’о док су Прле и Тихи уписивали Швабе на нишан а Бата и Борис дизали “Мост“ у ваздух, и да ли  је Шицеру одрукао ко је запалио сено?. Његова највећа грешка за живота је била та што је Ричарду Бартону пришио свој надимак на капу и послао га на “Неретву“ уместо да је бранио вољену Клеопатру од навале Римљана. Лично сам у биоскопу “Сутјеска“ присуствовао њиховом часном самоубиству па знам колико их је то коштало!

Нама, обичним “Аутостоперима кроз свемирску галаксију“, је након таквог епилога требао нови водич па смо сви скупа заузели седишта аутобуса фирме “Крстић и син“ а “Побеснели Мишко“  нас је са дијаболичним кезом повезао ка одредишту које су унапред реновирали будући “Мајстори без Маргарите“…

Да цела прича не би била баш “Paint it Black“, хуманитарна организација “Кашика Љубави” нам је 1981. године понудила да “Путујемо интерраилом“ као вид помоћи због лаганог пада стандарда  а неочекивано потонуће Титаника је проузроковало појаву “Новог таласа“ који се са подножја Алпа незаустављиво кретао ка “Невидљивим Теразијама“ па су сви причали о “Смаку“ света.

Чувени водитељ Студија Б, Марко Јанковић (пошто је у паузи снимања “Лета на Ади“  на брзака прочитао “Креманско пророчанство“ и на време скапирао потенцијале жуте расе), је из рерне извадио свеже печену “Пекиншку Патку“ која је “Подерала Рок“ и скоро потопила сплав под навалом обожаватеља који су присуствовали снимању емисије. Легенда каже да је Стане Доланц након тог хепенинга своје  партијске послушнике из Војводине ословљавао са “Где сте панкери“ а анархоидни Срби су се – како је то и предсказано, полако окупљали испод  новосадске “Беле шљиве“.

Међутим, у нашем граду је још било рано за револуцију ширих размера сем нашег видовитог Мујакиша који је са својим бендом имао рани панк испад још 1978. године не каснећи много за бунтовним “СексПистолсима“…после је склопио брак са групом “Гама зрак“.

Елем, главна звезда музичких вечери које су раних осамдесетих приређиване на мојој огради у улици “Танаска Рајића“ је био момак дуге ковржаве косе који је на својим излизаним “Супер Рифле“ фармерицама педантно неговао икебану од великог броја закрпа и подеротина…звали смо га Мики Чупави. Имао је невероватан филинг за гитару и лепо је певао тако да смо уживали у његовом наступу скоро свако вече. Ја сам просто обожавао како изводи песму “Ја нисам твој“ групе “Леб и Сол“ уз многе друге. Умео је да му се придружи још један наш другар чији је отац био познати музичар Реља Петровић који је још од касних шездесетих свирао у познатом краљевачком саставу “Ансамбл 3+3“ које су чиниле музичке легенде нашег града. У току поподнева, док смо традиционално имали фудбалске окршаје између старих и младих из “нашег дела улице“ или са момцима из “ниховог дела улице“ са којима смо били љути ривали, нам је као на бразилској “Маракани“ ритам давао бубњар “Зеленог плана“ који је свакодневно вежбао у својој кући у корнеру Симкиних ливада.

Раних осамдесетих сам присуствовао и првом правом рок концерту у мом животу. Била је то управо група “Зелени План“ која је одржала концерт испред тадашњег Музеја у градском парку а ја сам се ту случајно затекао јер сам зврндао по крају као и обично и одушевљен њиховим појавама и свирком придружио групици од можда 30-50 душа. Свирку су нажалост прекинули следбеници “Његоша“ који су Јоки и Сићку рекли да су превише гласни, чупави и масни.

Следећи концерт у граду који памтим је била далеко озбиљнија манифестација организована “Под обалом“ 1982. године на којој су као предгрупе “ЈУ Групи“ на мене велики утисак оставили бендови “Бесни Мрави“ и “Гама Зрак“ као шлаг на радијацији која се са бине емитовала великом броју људи окупљеним на том простору. После уводног рифа легендарног Микца, Гаги је својим снажним гласом запевао „I’ve been mistreated“ а ја сам мислио да ће Ибар да прокува и испари од енергије која је долазила са бине. Свирке “ЈУ Групе“ се уопште и не сећам колико сам био под утиском наступа “Гама Зрака“.

С обзиром да смо тада живели “У времену хороскопа“, било је сасвим логично да се хитно припреме “Атомска Склоништа“ јер се спремала опасност  да нас “Гази опет чизма“, па смо заједно смо са Серђом и Бруном ставили свима до знања да нисмо “Генерација која цвика“. Данима се причало о концертима “Атомаца“ у “Хали Спортова“. Старије генерације се наравно сећају традиционалних концерата групе “Смак“ у “Дому ЈНА“ док моја памти њихов опроштајни концерт 1981.године. Раних осамдесетих су одржане и “Чапијаде“ посвећене трагично преминулом члану бенда “Перпетум мобиле“.

Редовно сам након часова у “Батаљону“ са клинцима из разреда свраћао до градског парка да на травњаку играмо лопте. Почео је временом страшно да ми боде очи графит „Clapton is God“ исписан на бетонској огради  обданишта. Потпуно ми је јасно било на  чистом Енглеском да је  неки незнанац проглашен за божанство али чак ни наставница историје и моја разредне Мира Рошкић није тачно знала о коме се ради. Нисам такву особу видјао са чупавцима из парка који су често играли клис и машке а нисам ни хтео да их смарам са досадним питањима  јер се тада знало ко “Косу“ носи а ко  “Дим на води“ доноси. Један чупавац ветеран из чаршије звани Аца, који је доста личио на индијанског врача, ми је био један од првих кандидата али сам увек налетао на Џомбу ћутања с његове стране. Једино је будући угледни архитекта и велики филмофил Драган Чурлић поседовао ту месијанску харизму а његов лебдећи корак  у исусовкама ме подсећао на некога који може да “Хода по води“.

И онда се једно зимско вече као Божје провиђење на мом црно – белом Амбасадору културе појавише кадрови из филма “Тhommy“ где видех брадатог лика како у храму „Marilyn Monroe“ исцељује своју паству “Gibson“ гитаром. Ја се у моменту ухватих за дугме да предам баксуза како су тадашњи обичаји налагали ал ми дјаво није дао мира да додјем до истине. Сутрадан сам имао чврсту намеру да решим квадратуру градског полукруга па отрчах до “РТБ продавнице плоча“ са питањем поспаном продавцу Чолкету за кога сам веровао да је можда  брат по бради гитаристи из филма.

Да ли знате чико , сем што су све ове плоче ваше, ко је месија из обданишта што болесне и немоћне причешћује вискијем на РТС 1?

Он само попут Микеланђела усмери свој кажипрст  ка  омоту албума “Another Ticket – Ерика Клептона“ и подари мени грешном карту “Аутобуса за рај“.

Кад сам наредних дана покуповао све што се у радњи  нашло од плоча Ерика Клептона, рекох чика Чолкету:  Као да ме гризу “Бесни Мрави“ па ћу морати да променим музичку “Кућу цвећа“! Је л’ имадеш нешто против што сам неукротив ?

А он ме забринуто  гледа и вели:

  • Иди бре “Мали мраве“, на “Сунчану страну улице“… није проблем. Кад кренеш полукружно “Филигранским плочницима“ Париза, стићи ћеш пре скитања до “Робне куће – Београд“ где су Словенци и Хрвати уставом из ’74 добили своје рафове, па трк ногама по гузи и купуј Хелидон, Југотон и Сузи. Мени се наравно није “Свиђало да му не буде пријатно“ па сам у знак извињења поклонио Чолки ауторска права на хит који је касније певао његов брат.

Подмукло сам и у стилу “УДБЕ“ решио повремени проблем са несташицом пара јер ми је кева сакрила Југобанкину касицу прасицу из које сам вешто укосницом вадио метални новац, па сам сепаристичка издања кришом сакривао иза плоча “Дискоса“ из Александровца надајући се да међ’ народњацима нико неће да их тражи док не ужицам кинту за њихову куповину. Касније тај случај прогласише као великосрпску агресију од стране “Дискоса“ на њихову вековну територију ал нису могли да ме пошаљу у Хаг јер сам имао необорив алиби у кафићу “Ш“. Имао сам додуше и дебела леђа од стране прадеде Солунца који је тада замолио свог ратног друга “Милутина“ да будним оком мотри на мене са све пушком и заставом у рукама.

Иако су 1981. године сви желели да се уфурају на “Жур – Бобана Петровића“ и да са Олијем поделе екстраваганцију “Београда Ноћу“…мени се током лета десила нечим изазвана  “Болна Алтернативна Сцена. Човек ‘’Бистрији или тупљи бива кад’ га…удари веслом на Ибру – додуше случајно, будући мултимедијални уметник Бошко Савић (екс Токио). Уштедео сам барем кинту за шишање за разлику од сиротог Берчека јер ми је фризуру тада одржавао познати Инструктор негативне географије –  наставник Илџо из Батаљона.

Након ударца у главу  сам убедио кеву да ми купи акустичну гитару Мелодија Менгеш а први штимер је био авангардни уметник Милан Ракочевић који је од свега направио невиђени перформанс задајући још тада домаћи задатак Рамбу Амадеусу. Ја сам као минималистички растројена личност након Милановог одласка поскидао пет жица а оставио само једну да као “Шарло акробата“ по њој пркосим сили гравитације.

Те године гледах и филм “Дечко који обећава“ и заиста је било “Равно до дна“ што су ми плагирали биографију. Њихова “Одбрана и последњи Дани“ је била климава па сам натего  “Ватрену воду“ из Леснине и јасно им ставио до знања да сам само ЈА “Нико као ја“… па им је следила “Дисциплина Кичме“ по казни ил’ још горе Илија Чворовић да им изводи монолог до краја “Балканског шпијуна“.

И таман када сам схватио да сам већи и од “Екатерине велике“ десила ми се “Необична љубавна песма“ која је  допутовала директном линијом Берлин – Краљево са станице Зоо. Рекла ми је да се зове “Кристиана Ф“ и била је на почетку као “Стидљива љубичица“ јер је своју  дугу црвенкасту косу кришом чешљала испод школских клупа док су остали у разреду читали најновије издање часописа за младе “ИТД“. Морала је хитно да побегне од “Bad Company” са којом се претходно дружила и тражила је спас на сав глас.

Видех да носи носи неку слатку јакницу на којој је писало “Bowie“ па је питах да није можда мој број. Она ми само рече да “Немам шарене очи и да ми новац никада неће доћи“ па и нисам нека прилика за њу. А нисам ни ја пао са Марса као Ziggy, па јој рекох да сам рођен истог дана као Боуви. Оте тада Кристиана часопис “ИТД“ из руку једне клинке, ишчита хороскоп на брзака и са осмехом развученим у љубав ми саопшти да можемо бити “Хероји“ барем на један.

Одвео сам је до “Карановца“ мада је више желела да чује  сет Мила Љубичице у “Дансингу“ и док сам се питао где је “Конобар“ приметих да су на њу бацили око неки дрипци пуни “Покварене маште и прљавих страсти“.

  • Аман људи…пустите ме да “Живим као сав нормалан свет“ , нећу бре да гледам “Пејзаже у Магли“ – врисну она!
  • А што не тражите од Гаге Николића да вам доведе “Неку другу жену“ ако се толико трипујете ил’ пичите у “Лас Вегас“ преко пута парка па лечите нерве са “Пакменом“ , дрекнух ја.

Након те фрке се десило “Нешто између“ нас двоје…по први пут смо доживели и осетили “Невиност“ плоче Лабораторије звука у мрачном кутку једног “Хаустора“. “Она се будила“ и коначно имала некога ко ће да јој каже ти си моја, ти си моја, ти си… А ја сам јој на уво нежно певушио “Још овај пут“.

Затим смо до зоре “ходали по танкој жутој црти кроз мрак у којем је читава улица тонула у не а само су плави прозори висили у тами. Она је наравно понела свој бамбусов штап, и торбу од сламе, и округли камен, и стаклени прстен“. С првим сунчевим зрацима је ухватила “Балкан Експрес“ и “Побегла негде, далеко што даље – где не требају пилуле за спавање“…

“Само једном се љуби, све је остало варка“…рекох разочарано мом биографу “Дон Кикоту“ док сам од муке лооповао Којину “Депресију“…а он шерет, само махну својим крилима лептира и рече:

  • А бре, Дечко ! Ко ти је шта обећао у животу ? И ја се радо сећам и често памтим моју “Dolly Bell“ ал није само једна једина “Уна“ део “Пакет аранжману живота“.

Него обећај ти мени, да ћеш да удариш главом о огледало живота па можда и дођеш к` себи пре поласка у усмерено образовање које те чека у следећој причи…

Дон Кикот

На фотографији: Гама Зрак свира „Под обалом“ 1982. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *