ЉУДИ

КРАЉЕВЧАНИН У АМЕРИЦИ

Младен Симовић се пре шест година преселио у Америку, и са сајта Инфокраљево преносимо део његовог искуства. Пут до посла у струци машинског инжењера у Србији  је био трновит, без добре зараде и напредовања. Захваљујући зеленој лутрији добио је исељеничку визу за Америку…

Када сам се враћао у САД, још сам мање идеја имао шта и где али сам некако био мирнији, вероватно сам осећао шта следи. Једина идеја је била доћи у Њујорк, истрчати маратон са двоје пријатеља из Србије и причати са једним нашим човеком, са којим сам већ пар пута причао о послу у његовој фирми. Дан после маратона добијам посао код њега, на пројектовању водоводних инсталација за зграде у Њујорку. Много је комплексније то радити на небодерима него на мањим зградама али је било јако интересантно мада не много плаћено док не „научим посао“. Није то баш био инжењерски посао али је нешто што је могло да води ка бољој заради а и бољем послу у истој фирми или негде другде.  Да буде интересантније, исти дан кад сам добио тај посао, добијем поруку на Линкедину од истог човека са којим сам имао скајп интервју који је сада потпредседник за људске ресурсе у фирми где сам имао тај први интервју за посао у САД а који посао нисам добио. Напросто нисам могао веровати. Уследило је дописивање, телефонски интервју, одлазак на интервју уживо.

Поново у истој фирми али овај пут сам био спреман и одлучан да их импресионирам да ми морају дати посао. Први пут када сам долазио на интервју добио сам одговор практично исти дан док други пут није било одговара скоро три недеље и тада сам све више био сигуран да сам добио посао. Овде је пракса, да када неко дође до последњег круга, јави му се било да је добио посао или не. Ако није добио посао обично то буде исти дан или свега дан два после разговора. Мени су јавили дан пред нову годину да сам добио посао и понуда је била доста већа неко што се очекивало. Касније сам сазнао да је мој садашњи шеф био толико импресиониран да је већом понудом плате хтео да осигура да ћу понуду прихватити. Овде је сасвим нормално одбити понуду за посао, јер се на разговору за посао кандидат оцењује фирму а фирма кандидата. Почео сам радити у јануару 2016. године као машински инжењер – пројект менаџер у малом граду Тифин у Охају.

Све се променило од како сам почео да радим овде, пуно више зарађујем, купио сам нов ауто, додуше на кредит али је добар део већ отплаћен. Нов падобран и другу падобранску опрему сам купио након само пар месеци рада, делом уштедео а део је био бонус у износу једне плате након 3 месеца рада. Пуно се активније бавим и трчањем, 2016. године сам истрчао 3 маратона, 6 укупно у животу. Пуно сам пропутовао за тих годину дана, вероватно бих и више да имам више слободних дана. Живот у малом месту ми јако одговара, имам пуно слободног времена за хобије и друге ствари, не губи се доста времена као у Њујорку од тачке А до тачке Б а и све је много јефтиније. Овде плаћам двособан стан са гаражом много мање него собу у Њујорку. Мада да је град мало већи, било би идеално.

Научио сам да у данашњем свету није захвално планирати на дуге стазе. Што се хобија тиче, планирам да се још активније посветим падобранству, да добијем и инструкторске дозволе, колико да могу то имати као додатни посао који ће отплаћивати тај мој хоби. План су 3 до 5 маратона годишње и да кренем и са триатлонима, жеља ми је да до свог 35. рођендана завршим и познати триатлон Човек од челика (Ironman) – 3,86км пливање, 180,25км вожња бицикле и 42,195км тј. маратон трчање.

Шта ми највише недостаје из Србије? То је лако питање, људи. Највише ми недостаје моја породица и ужи круг пријатеља.  Истина је да ми и храна недостаје али се за то лако снађем, накупујем зимнице тј. ајвара и других ђаконија кад одем до наших радњи али ми је највећи проблем што сам далеко од драгих људи. Земља ко земља и град ко град, волим ја и Краљево и Србију али од љубави се не живи. У Краљеву свакако не живим од 2009. године. Долазио сам само пар пута на пар месеци и то је то. Увек ми је драго доћи али некако не видим себе ту. Није проблем колико се зарађује него што се пропада. Крајем новебра 2016. године сам био и тешко ми је видети како је све горе и горе. Кад одеш схватиш да ти је све што ти је драго у вези неког места оно што си проживео са драгим људима, не место као место него успомене.

У Србију бих се вратио одмах да имам шта тамо нормално да радим и да могу нормално да живим, да растем као инжењер а не само да зарађујем траћећи време. Реално, шта могу да радим у Србији као машински инжењер а да је конструктивно и да се могу у томе остварити а да при томе могу нормално од зараде живети?

Стране фирме неће никад пуно платити радника у Србији, јер нису дошле у Србију да дају паре него да зараде, између осталог и на јефтиној радној снази.  На другој страни домаћи приватници се понашају чак и горе од старанаца. Скорије се нећу вратити у Србију, макар не за стално. Можда ако покренем неки свој посао али негде у иностранству, па да сам мало у Србији а мало овде или било где буде био тај посао. Како ће бити видећемо.  Да није баш најлашке овде није али макар живим нормално, могу да уштедим, да се бавим својим не јефтиним хобијима, да помогнем своју породицу и да пропутујем.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *