ВРЕМЕПЛОВ

СЕЋАЊЕ ЈЕДНОГ КОНОБАРА

Када би некадашња сала Европа у хотелу Турист могла да исприча и врати успомене на дешавања из шездесетих година прошлог века, данашње генерације (чији су очеви и мајке тада били деца) не би веровале како се дивно проводило и уживало у тадашњем Краљеву! Али, захваљујући сећањима појединих актера тих прича, данас седамдесет(осамдесет)огодишњака, у прилици смо да макар наслутимо дух тога времена.

У сали хотела Европа свирала се дивна музика. Најчешће евергрин, а како је време пролазило, плесови су  се смењивали са танго музиком. Момци су скупљали храброст уз коњак и вино, па – у лов на девојке! А девојака колико хоћеш, додуше не као данас, седам на једног мушкарца (Боже, где ли су мојих шест?), али сасвим довољно да сви заплешу загрљени, лепи и срећни.

Сврале, Шишта, Бајо, Мико, Рајче, Војо, Дачо, Перо касапин, Гиша Американац и друштво нису пропуштали прилику да покажу своје умеће у игри и завођењу младих девојака. Нарочито се истицао Гиша, коме је и посвећена ова прича. Онако наочит, лепо васпитан момак, некадашњи боксер Металаца, умео је да заигра танго као да је рођен у Шпанији, а не поред Ибра. За бокс кажу да је племенита вештина, а за боксере да су емотивци, осећајне душе (па, зар Бенеш није писао лепе песме, зар Вујковић није лепо певао, а сетимо се Дабижљевића: кад нокаутира противника, он заплаче). Такав је био и наш Гиша Американац. Ко о њему може да каже једну ружну реч? Волео је Гиша Краљево, волео је Ибар, Турист, биоскоп, Краљевчане … сваку кафану у граду, и сваки део града. Али, живот га одведе у далеку Америку. И тамо се Гиша снашао! Што каже наш народ: “Скућио се, одомаћио, зарадио и био срећан!” Само његова душа зна чега је све морао да се одрекне зарад долара. Једанаест месеци Гиша ради, и живи за један месец у години када треба да дође у Краљево. Радује се доласку, више него ико! Породица у Америци, а он у свом Краљеву, са својим пријатељима…

Драго, Маре, Пешићи, Гоги, Боцика, Машо, Баки, Лепи Боро, Кенац, Симо, Врки, Цале… Ма има их колико хоћеш! Једва чекају да Гиша дође, да се опусте и попију, провеселе и испричају. Гиша је посебно волео да седне код старог доброг друга Мика Дринкинца. Нарочито се радовао сусрету са њим. А Мико је био у срцима свих горе поменутих. Његову борбу за живот у Грчкој сви су проживљавали као да им је род најрођенији. Седели су поред телефона чекајући вести о Мику, вољни да помогну колико могу. Ипак, Миково срце није издржало. Имао је најбољу негу, најбоље лекаре… Није помогло. Ни човек који би дао све на свету да се Мико извуче, који је заиста потегао све везе на свету, није могао да га спасе. Бог је тако хтео! А хтео је Бог и да се наш Гиша врати у Америку са сузама у очима, пошто је испратио друга са којим је много тога проживео. Вазда се из Краљева тужан враћао, а те 2010. године је отишао најтужнији.

 

Горан Бошковић

Оставите одговор