ЉУДИ

ВЛАДИСЛАВ МАРЖИК

Први школовани краљевачки сликар родио се 14. јула 1896. године, као треће  од  петоро  деце. Отац Јосиф, пореклом  Чех, био је војни  лекар  и управник Војне болнице у Краљеву. Учествовао је у српским ослободилачким ратовима. Владислав  Маржик  је  основну  школу  и  гимназију  завршио  у  Краљеву, где  је  стекао  основно  образовање и  из  сликарства.  По  жељи  и  савету  оца, спремио  је  пријемни  за  Уметничко-занатску  школу у Београду, коју је и уписао 1910. године. Учио је  код  тадашњих  врсних мајстора. Професори  су му  били  познати  српски сликари:  Љубомир Ивановић,  Марко  Мурати. Бета Вукановић,  који  су  касније  утицали  на  његово  стваралаштво. Маржик је успешно завршио ову школу, али са прекидима  због балканских ратова. Млади Маржик  је у  Првом  светском  рату  био  болничар.  Ратне  године провео  је  у  Краљеву.

Већ  у  то  време  почео  је  да  се  интересује  за  народну архитектуру.  Направио  је  прве  скице  и  цртеже  старог  Краљева.  Бирао  је мотиве и објекте. Сликао је ћепенке, дућане, потлеушице, нахерене куће и све оно што је склоно пропадању и нестајању. Године  1919.  уписао  је  Академију  ликовних  уметности  у  Прагу. Учио је у класи Влаха Буковца. Прекинуо је студије 1922. године и отишао у Штип да  предаје  цртање  у  Гиманзији.  Тамо  се  задржао  само  годину дана,  али  је приредио своју прву самосталну изложбу. Године 1923. вратио се у Краљево и запослио као наставник цртања  у Гимназији,  а  затим  у  Занатској  школи.  Пошто  је  био  слабог  здравља  прешао је да ради као службеник у Електричну централу. После ослобођења радио је као сценограф  у позоришту, а од 1950. године  као  цртач  и  конзерватор  у краљевачком музеју, где је остао све до пензије.Приликом  бомбардовања  Краљева  1944. године, Маржик  је  био  рањен и кућа му је била доста оштећена, тако да су страдали  његови  рани  радови. Када је почео да ради у Музеју почео је поново активно да слика.

То је време када су га његови суграђани често затицали како од раног јутра до поподневних сати седи на својојмалој столици пред неком старом, полусрушеном, често напуштеном кућом, да би јој, на свом цртежу, поновоудахнуо живот… Био је страствени хроничар свакодневних промена изгледа Краљева. Градски енетеријер био јењегов главни мотив. Сликао је старе куће и чатмаре настале још у турским временима, оријенталне кућеразиграних фасада са дрвеним доксатима… Сликао је улице са калдрмом и дућанима са излозима и ћепенцимакојих више нема, дуге приземне зграде са много врата и металним чунковима на прозорима из којих куља дим…По његовим цртежима, кажу, готово да је могуће реконструисати изглед старог Краљева.

Због свог стваралаштва проглашен за почасног грађанина Краљева. Шездесетих  година  XX  века престао  је  да слика јер је  тешко  оболео и обневидео. Преминуо је 20.   априла1981. године. Удружење   ликовних уметника у Краљеву носило је његово име, као и једна улица у граду.

 

                                                                                      Нина Раденковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *