МЕСТА

ТАЈНА ПИРАМИДЕ У КОНАРЕВУ

Јуче сам ишла у Конарево, запалила сам свећу и спустила саксију јесењих ружа на споменик у облику беле пирамиде који се налази на тамошњем гробљу. Нека ми Бог опрости, деценијама сам са гнушањем гледала ову пирамиду. Кад год бих возила у смеру ка Краљеву, пирамида ми је „бола“ очи онако вирећи са конаревског гробља. Мислила сам да је то неки од претенциозних, често кичастих споменика који су осамдесетих година прошлог века почели да ничу на гробљима по Србији. До пре десетак година ни слутила нисам у каквој сам тешкој заблуди била…

– Кад смо наше сахрањивали, наишли смо на дечије кости. Свештеник их је опојао, па смо их вратили у земљу. У овом делу гробља свуда се наилази на дечије кости кад се копају раке. Овде су сахрањивана деца… велика је то туга – каже ми брачни пар који затичем на једном од гробова поред пирамиде у Конареву.

Да, овде су током Другог светског рата сахрањивана деца. Деца избеглице из западних крајева Југославије и јужних крајева Србије, смештена у Дому за збрињавање избегличке деце у Матарушкој Бањи, који је постојао од 1942. до 1947. године.

Пирамида је споменик њима, подигнут 70-тих година прошлог века по замисли архитекте Спасоја Крунића. Једном приликом Крунић је рекао:

– Био је то за мене један од најзахтевнијих подухвата јер се радило о деци која су умрла од болести и глади. На средњем обручу постоје мале пирамиде, које су заправо кровови кућа за сву децу која су страдала, не само овде, него свуда у свету.

Колико је страдале деце сахрањено на гробљу у Конареву – не зна се.

Ко су, чији су – не зна се, одакле су – не зна се…

Захваљујући помоћи Мирјане Савић, музејске саветнице – историчарке у Народном музеју у Краљеву, имала сам у рукама оригиналне фотографије из Дома у Матарушкој Бањи, које се чувају у фундусу нашег музеја. Мирјана ми позајмљује и драгоцену књигу др Милорада Ђ. Панића „Дом за збрињавање избегличке деце у Матарушкој Бањи (1942-1947)“, коју је 1994. године објавио краљевачки Центар за социјални рад.

Невероватно, али у књизи је цитирано на десетине оригиналних докумената из домске архиве, са безброј административних или врло животних детаља… али о умрлима постоје само бројеви. У извештајима из 1942. године наводи да је у августу умрло 12 деце, у  сепетмбру 16, октобру  6, новембру 2, децембру 1, за пет месеци од дизентерије и туберкулозе умрло је 37 деце. Вероватно у архиви Дома постоје и документа о преминулој деци, али их у овој књизи нема, чекају нове истраживаче.

„Дечији град“ у Матарушкој Бањи

Дом за збрињавање избегличке деце у Матарушкој Бањи основан је и до јесени 1944.г је радио под патронатом Комесаријата за избеглице и пресељенике, који је постојао у оквиру Недићеве владе. Био је део мреже СИД-а, Српских избегличких домова широм Србије, кроз које је током рата прошло више од 20.000 деце.

Капцитет Дома у Матарушкој Бањи био је око 1.100 деце и за њих су на почетку биле обезбеђене виле „Карајовић“, „Буњак,“, „Ибар“, „Столови“, Жандармеријски дом, али није тако било све време, морали су да се исељавају када би окупатори Немци имали потребу за неким од објеката. Била је то не само социјална, него и школска и здравствена установа, јер је имала ниже разреде основне школе, амбуланту и малу болницу.

Прва деца била су избеглице из Подриња. Затим су стизала српска деца из скоро свих делова Хрватске, Босне и Херцеговине, а касније и из Санџака и са Косова и Метохије. Супротно уобичајеном мишљењу, већином нису била ратна сирочад. Напротив, многе су у Дом остављали сами родитељи јер у избеглиштву нису могли да их прехране. Флуктуација деце је била велика, па је тако до априла наредне године, према једном извештају, кроз Матарушку Бању прошло 2.313 деце, а до краја рата више од 5.000. Многа би после опоравка била смештана у породице у околним селима, али и широм Србије и, нажалост, показало се да су неки домаћини на њих гледали као на бесплатну радну снагу.

Звони ми телефон, јавља се моја блиска другарица, кажем јој о чему пишем текст и, на моје запрепашћење, изненада ми каже:

– Знаш, мој отац је био у Дому у Матарушкој Бањи! Мислим да су га отац и мајка склонили од могуће освете муслимана у Сјеници. Од свега се сећам једино његове приче да су били вашљиви и да је владала глад, описивао је парченце проје које су добијали и чорбу од јечма…

Комесаријат за избеглице и пресељенике и управници Дома улагали су велики напор, показују документа, да децу прехране и одрже у здрављу, али у томе нису увек успевали. Многа су стизала већ тешко неухрањена и нападнута заразним болестима – „дизентерија, туберкулоза, шуга, пнеумонија, вашљивост…“ С друге стране, владала је глад, па су неки родитељи и узимали децу закључивши, како је остало записано, да тако и они могу да их хране.

Нарочито је била дуга и тешка зима 1943-44.г па у записнику са седнице управе априла 1944. пише: „Било је момената кад нам се чинило да смо потпуно беспомоћни и да ће код деце наступити катастрофа…“

У манастиру Студеници на иницијативу игумана Алексија Јовановића 19. августа 1943.г основан је Дом за збрињавање српских избеглица, који је био испостава Дома у Матарушкој Бањи и служио је за опоравак деце. Братство манастира Студеница је до краја рата пружало велику помоћ у храни и огреву, и деци смештеној у манастирском кругу, и оној у Матарушкој Бањи.

Партизани су место ослободили у ноћи између 28. и 29. новембра 1944.г и наредних месеци долази до великог одлива деце из Дома, па их у децембру 1945.г има свег 296. Дом је из Матарушке Бање премештен на планину Рудник 18. јуна 1947.г, а затим 1952. у Горњи Милановац, да би 1960.г био расформиран.

„Јаја“ – Раја

У књизи Милорада Ђ. Панића читам имена на стотине деце избеглица од оних пет-шест хиљада колико их је прошло кроз кроз Дом у Матарушкој Бањи. Питам се да ли на конаревском гробљу почива можда Косановић Стеван, рођен 29.9.1928. у Личкој Јасеници, Огулин, од оца упокојеног Ђуре, вера православна, крсна слава Св. Никола, висина 146, тежина 36 (неухрањен), пре избеглиштва живео у Загребу.

Или Реља Спахић рођен 1929. у Мишевини код Вишеграда, слава Св. Лука…

Или Планинчић Драгица из Соколовића код Рогатице, рођена 1929. од Ђорђија и Јелисавке, која је на врху списка од 44 деце која су 3. јуна 1942. године прва стигла у Дом у Матарушкој Бањи.

Шта ли је било са питомицом Рајом… ако се уопште тако звала: „Девојчица је дошла транспортом из Великог Градишта без икаквих података. На питање како се зове, дете је рекло ‘Јаја’, то се разумело као Раја, а године су јој одређене према узрасту…“, наводи се у једном извештају.

Зашто о овоме нисмо учили?

Кроз школовање, кроз живот проведен у Краљеву, кроз новинарство, наслушала сам се разних прича из историје нашег краја. Како ми је, до пре неку годину, ова промакла? Можда случајно, можда већина вас зна за Дом у Матарушкој Бањи, за децу сахрањену на конаревском гробљу. Ипак, питам се зашто о томе нисмо учили у школи. Могу само да нагађам и да ризикујем да улетим у класичну причу о „партизанима и четницима“:

Можда зато што је то био „Недићев дечији град“, како је назван у окупацијском листу „Обнова“ у броју од 12. августа 1944. године? Не знам да ли због тога…

Хвале је вредно што је Град Краљево 2017. године обновио споменик у Конареву. Колико квалитетно, то је већ дискутабилно, јер су после само три године (!) попадале мермерне плоче тада постављене уместо оригиналних, али украдених, месинганих.Морам да признам да ми је јуче код споменика недостајало место где би се запалила свећа. Јасно је у ком је времену споменик грађен, јер нема ни крста. Недостајало ми је то обележје, јер мислим да овако није праведно – та деца и њихови родитељи су били животно угрожени зато што су православци. Побегли су да би сачували живот не променивши веру, па зашто је онда овој деци вера одузета после смрти?

Без обзира на то, кад будете у прилици, обиђите спомен пирамиду на гробљу у Конареву. Ја ћу отићи да виле у Матарушкој Бањи погледам другим очима, да замислим како је ту некада било и више од хиљаду унесрећене деце избегле од рата, тог највећег зла и највеће људске глупости. Виле у којима су после пола века, до јуче, поново обитавале избеглице…

Радмила Весковић

(Објављено на Порталу Круг 28.10.2020.г.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *