СПОРТ

ТРАГИЧНА СУДБИНА ОЛИМПИЈЦА

Стојан, најмлађи  мушки потомак Ристе Стојића, остао је Краљевчанима у сећању као први званични спортски бициклиста овог града. Од малих ногу маштао је о “велосипедима” (бициклима) којих је у читавој чаршији било само неколико. У комшилуку се стално мотао око куће Тиловаца (Томовића, познате градске породице имућмих трговаца). Отац Риста није имао средстава да удовољи његовој жељи, али је Стојан  понекад ипак успевао да узјаше на седло и окрене педале. По природи несташан, весео и дружељубив, освајао је познанике и у школи, коју није много волео, и на улици – где је предњачио својим враголијама. Ипак, бицикл је био његова највећа љубав, али је ту жељу да једног дана постане бициклиста – остварио тек у Београду, где је радио у школи плеса свог брата Петра. Пуштао је грамофонске плоче, бринуо о реду и хигијени у просторији где се играло и стицао познанике. Од зарађеног новца прво је купио бицикл, и то прави, тркачки, којом је Југославију обишао уздуж и попреко. Био је велики пријатељ са, тада најбољим југословенским бициклистом Аугустом Просинеком, па је њихово другарство било узор осталим спортистима.

Као младић, Стојан није био врхунски спортиста. Био је лепотан, спортски грађен, љубимац лепшег пола, изврстан танц-мајстор, помоћник учитеља плеса за танго, валцер, фокстрот и друге игре. Учествовао је на многим ондшњим тркама “Кроз Србију” и увек био последњи. Кад би га питали: зашто се не потруди да му резултат буде бољи, увек је одговарао да зна “како има бољих од њега и да не може бити први”. “Чему онда сувишни напори”, питао би”?

И као “вечито последњи, што је намерно чинио, увек је добијао награде. Учествовао је на Међународној трци “Тоур де Франце” и на, због присуства Адолфа Хитлера, чувеној Олимпијади у Берлину 1936. године. Са Делетом Нишавичем носио је олимпијску бакљу на бициклу све до Берлина. На пријему свих учесника Олимпијаде у Берлину, који су организовали Хитлеров заменик Геринг и нациста Гебелс, Стојан је искористио прилику да од Гебелса и Геринга добије њихове фотографије са аутограмима.

Други светски рат затекао га је у Београду. У своју последњу посету Краљеву и на, како ће се испоставити, своје последње путовање, кренуо је у октобру 1941. године, када је град доживљавао најтеже дане рата и блокаду. Једне вечери појавио се у кући своје сестре Мице. Краљево је већ било под опсадом када су почеле рације, хапшења и стрељања мештана.

Стојан је избегао прву рацију Немаца, док је био у кући својих рођака. Онда је прескочио ограду дворишта и обрео се код најмлађе сестре Славке у суседној улици. Његова судбина била је да га, у данашњој Југ Богдановој улици ухвати патрола фелџандармерије. Кад су га Немци привели, покушао је да се извуче од хапшења својим течним немачким језиком, сетио се и слика Гебелса и Геринга и показао их је у свом албуму члановима патроле. Немци су то, кажу, само погедали и бацили… Одвели су га, са осталим комшијама и суграђанима у лагер Фабрике вагона. Са њима је поделио судбину.

Стрељан је 14. октобра 1941. године и сахрањен у масовној гробници испод Грдичке косе у садашњем Спомен-парку. Имао је само 27 година… Премало за крај, а довољно за историју.

 

Извор: “Старо Краљево”, Драгољуб Обрадовић Кондис

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *