Некатегоризовано

ЧЕТРНАЕСТИ ОКТОБАР

На основу обимног истраживања Силвије Крејаковић, док је радила као историчар и кустос у Народном музеју у Краљеву,  утврђени су егзактни подаци да је тих дана крвавог октобра 1941. године у нашем граду стрељано 2.195 особа. Претпоставка је да је тај број нешто већи, али свакако далеко мањи од нереалних 6.000 стрељаних, колико се често помињало у пригодним политичким сврхама.

Истраживањем је доказано да су егзекутори били део 717 посадне јединице Вермахта, чији је највећи део био пореклом из Аустрије и они су били тзв. „трећепозивци“, дакле мушкарци у озбиљним годинама. Имајте у виду да је у току напад на Русију и да су сви борбено способни младићи били неопходни за то ратиште, отуд и присуство ових средовечних Аустријанаца на нашим просторима. Њихово порекло је било важно и за сам чин, јер су се немачки официри позивали на Први светски рат и поразе које су српски војници учинили њиховим очевима и дедама, па су захтевали да их на овај начин освете. Изгледа да су они то озбиљно схватили јер су врло темељно приступили задатку. Узгред, иста јединица је наставила свој крвави пир у Крагујевцу, наводи историчар Војкан Трифуновић у свом тексту „Можда нисте знали о крвавом октобру“ који је објавио портал Круг.

Једна од недоумица везаних за овај догађај је и датум када се све одигравало. Након Другог светског рата се усталио 14. октобар као датум комеморације, али некако се пренебрегава чињеница да је стрељање трајало више дана. Наиме, према подацима којима располажемо, стрељање је трајало неколико дана. Почело је 15. октобра када је на губилиште изведена прва група од 300 талаца, а наставило се наредних дана, закључно са 20. октобром. Одлука да се изабере 14. октобар као дан сећања је вероватно у вези са тим да је постојао податак да су стрељања почела управо тог дана, закључује Војкан Трифуновић и додаје:

Порекло стрељаних је такође посебна тема којом су се истраживачи бавили. Утврђено је да је већина страдалих пореклом из Краљева, али међу њима је било и дошљака. С обзиром да је Краљево након Првог светског рата доживело индустријски процват са изградњом Фабрике вагона и Фабрике авиона, услед недостатка стручне радне снаге овде се досељава велики број становника из свих крајева, тада, Краљевине СХС/Југославије. Отуд међу страдалима и особа пореклом из Далмације, Лике, Косова, јужне Србије и других делова. Осим Југословена, има један број Руса који су се у Краљево доселили након Октобарске револуције, а међу страдалима је и један број Словенаца. Они су били избеглице које су принудно напустиле Словенију, јер се нису уклапали у политику Трећег Рајха, па је највећи део њих дошао у окупирану Србију. Поред осталих градова, неки су стигли у Краљево (у јулу 1941. их је било 1500). Највећи број стрељаних су били одрасли мушкарци који су имали између 30 и 40 година. Дакле, у питању су особе у најбољим годинама, који су издржавали своје породице, тако да је посредно стрељање имало погубан ефекат на сам град, јер су њихове породице остале без извора прихода. Међу страдалима је било и 29 жена и 106 особа млађих од 18 година.

 

 

Различите су судбине и порекло страдалих. Највећи број их је био из редова радника локалних фабрика – Фабрике вагона, Фабрике авиона, Државне железнице. Окупатори су се послужили једним лукавством, па су да би прикупили довољан број талаца послали обавештење радницима који неко време нису примали плату да дођу у своје матичне фабрике како би добили новац који им припада. Тако се један део радника одазвао и био заточен. Слично се десило и са људима којима су наводно биле потребне нове пропуснице. Они су отишли у зграду Скупштине општине (сада већ бивша зграда Шах клуба у Омладинској) и уместо „аусвајса“ добили су пропусницу за заточеништво. Остатак талаца је прикупљен у рацијама, попут оне у Карађорђевој улици, када су немачки војници кренули редом да купе одрасле мушкарце. Било је читавих породица које су страдале, попут породице Блажић или чувеног краљевачког апотекара Милована Марковића са синовима.

Било је и неких врло живописних ликова који су настрадали. Један од њих је свакако Стојан Стојић, бициклиста, који је учествао на Олимпијади у Немачкој 1936. године. Код њега је пронађен антинацистички пропагандни материјал, па је одведен на стрељање. Осим његове, занимљива је и судбина капетана Милана Дира, комаданта  ваздухопловне базе  у Краљеву. Он је био по етничком пореклу Хрват, и као такав имао је могућност да се спаси одласком у НДХ, где му је обећан чин потпуковника и високи положаји у дипломатији. Без обзира на ове примамљиве понуде, Милан Дир их је одбио уз речи „И ја сам грађанин овог места. Остаћу са осталима“. (У Сиџи бр.6 објављен чланак „Капетан Дир“).

Коришћени делови текста „Можда нисте знали о крвавом октобру“,

Војкан Трифуновић – портал Круг

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *