ВРЕМЕПЛОВКУЛТУРА

ЛОЖАЧ СВЕМИРСКОГ БРОДА

Кажу да детињство траје читав живот. У њему је темељ свега, у њему су жеље, снови и надања, непресушни оптимизам и умешност да се радујемо малим стварима,али и она истанчана нит што децу непогрешиво води путем одрастања и претапања у зреле људе… Ми клинци из улице смо поред предивних родитеља имали срећу да живимо у улици са чика Милојем који заправо никада није одрастао, и у друштву са децом се осећао боље него са одраслима. Дружио се он са колегама и комшијама који су се међусобно помагали и долазили једни другима обично викендом када се није радило у фирми,на подизање темеља или плоче или једноставно на кафу и “чашицу разговора”… Увече би играли карте, испијали хладну ракију из чокања и зафркавали се и на свој и на туђи рачун, размењивали искуства, али он се са децом осећао најбоље.

Крајем прошле године сањао сам себе као десетогодишњег дечака кога је неко чврстим рукама лагано, сањивог подигао и ставио у чудну летелицу коју никада пре нисам видео. Кад сам погледао око себе летелица која је подрхтавала и била спремна да узлети је била пуна дечурлије из моје улице и управо када сам радостан што их све видим на окупу, пошао да нађем где ћу да седнем, видим испред себе некакав пресавијени папирић, подигнем га да погледам шта на њему писе и у том трену пробудим се.

Десетак дана касније каже ми моја мајка на крају телефонског разговора:

-Рекох ли ти ја да нам оде и Милоје? Сад осим Радисава Милевиног ни једна мушка глава из моје генерације није остала у комшилуку!

– Ех, чика Милоје стихоклепац рекох ја тужно, баш ми је жао!

Кад смо завршили разговор мени се у мисли вратише сцене из детињства…

– Ћале, а јел’ овај нас комшија, чика Милоје стварно мало ударен? питао сам оца  који се у купатилу поред мене бријао док сам ја жмиркао и умивао се са два  кажипрста хладном водом. Каже чика Стојан да је ударен, и где то има да ложач локомотива пише песме?

– Није сине ударен, зашто? Па имамо и ми железничари душу, насмејао се мој отац, чика Стојан се мало шалио.

– Па знам ћале, али он је ложач локомотиве?

– Нема везе сине, душа нема занимање, она се не бави пословима, свака душа има неки свој речник и изразе у којима сродна душа нађе нешто слично себи, већ познато…друго је то сине, рекао је ћале и у огледалу угледао кеву како нас посматра очима топлим као фуруна. Кад` порастеш ако будеш имао душу живећеш некако а без ње,хладан и неодређен нигде нећеш наћи мир… још ако не нађеш добру жену, додао је млатећи брзо влажном четкицом за бријање по четвртастом комаду сапуна у пластичном чанчету правећи пену и гледајући у огледалу моју мајку – обрао си бостан! Кева се само насмејала, рекавши нам: Дечаци доручак је готов за пар минута, и нестаде са огледала. Мој брат је из кревета из спаваће собе још поспан брундао као медвед “еј зовите ме кад је готов доручак”

Ко ће се сетити лепих, довитљивих а често и шашавих, песама које је чика Милоје Терзић писао после свих ових година. Песме је прогутало давно минуло време које је заједно са њима нестало као да га је баш он својом великом ложачком лопатом уместо угља убацио у гладно ждрело парне локомотиве која га је халапљиво прогутала и уз болан писак као отпад избацила кроз сиво бели дим шаљући га у вечну космичку празнину…

Тада још нисам знао да се за време нису продавале повратне карте и да је време увек тврдоглаво путовало само у једном правцу, у неповрат. Нестајало је неприметно али брзо, као што осмех у трену пролети покрај вечног бола, или латица руже нестане без трага у тамној олујној ноћи, никад омирисана.

Остало је само пар стихова које сам упамтио када је чика Милоје дечурлији у улици причао о лету на Месец, васионским бродовима и космонаутима. Само што је његова омиљена дестинација била планета Венера.

– Све од земље до Венере

Луна Магнус небо дере,

а када ће стићи тамо

то баш тачно и не знамо,

а стићи ће сигуран сам

само не знам тачан дан…

Ми клинци нисмо имали појма шта је светлосна година, свемирски брод или орбита а наша васиона су били облаци изнад Краљева, па све докле досеже радознали детињи поглед.

Човек се управо спремао да слети на месец, Битлси су освајали свет а ми клинци смо скакали са комшијине шупе у ливаду или кукурузе са отвореним кишобраном док нисмо схватили да је тај храбри летачки експеримент био врло болан и брзо смо одустали од таквог “летења” и проналазили нове изазове.

Онда нас је чика Милоје заинтересовао за нове ствари. Водио  нас је на излете, планинарење, учио нас да поставимо шатор, па на Рибницу на купање… – Ајде, зовите Милана и Смиљу, види каква је сиџа данас, убило се за купање, викао је чика Милоје и  онда нас на Рибници учио да хватамо рибе голим рукама испод камења.

-А за веће рибице ћете морати сами да се сналазите кад порастете, говорио је дечацима смејући се гласно док му се вода сливала низ лице и широке бркове. Неке су мнооого љигаве, баш много, само да знате, немој после да буде да вам нисам рекао!

Играли смо фудбал са чика Милојем у нашој улици и тркали се са њим од деда Славкове куће до главне улице, био је бржи од свих нас. Фудбал је са нама играла и моја школска другарица Заја коју смо звали костоломац, јер је волела да крља! Лопта је могла да прође, али играч никако, па ни чика Милоје.

Причао нам је чика Милоје да је у војсци у Бенковцу победио на армијском такмичењу у трчању и ми смо га замишљали насмејаног на победничком постољу са златном медаљом. Десетак година касније када сам у Тузли на армијском такмичењу у трци на 3000 метара стигао трећи иза два атлетска репрезентативца који су тада служили војни рок, осећао сам се као да сам победио јер ипак сам ја био аматер, као и чика Милоје.

Кад сам се вратио из војске марта наредне године, прођем поред куће чика Милоја који је изгледа баш тада био направио паузу од цепања дрва. Забио је секиру у стари изранављени пањ који је био прошаран уздуж и попреко дугогодишњим посекотинама као душа напаћеног човека, и отишао да попије кафу. На тараби је као и много пута пре тога, свих ових година био прикачен мали папир са стиховима на коме је писало:

Сунце јутрос шкргуће зубима

‘ладно брате, не попушта зима.

Цепам дрва у зноју се купам,

све се бринем могу да пролупам…

Чика Милоје је и даље писао песме, насмејавао комшилук и грејао душу као зими кувана ракија промрзле прсте обавијене око топле чаше са  дебелим стаклом. И ја сам понекад писао песме када ми срце прескочи или ми млада душа набрекне као котао чика Милојеве парњаче, због једне Биљане, Јелице или Радмиле, али никада их нисам качио на тарабу, толико храбрости нисам имао.

Једном кад смо ми клинци из улице чика Милоја радознало питали зашто пише песме, он се брецну изненађен – Како зашто!? Па и ви ћете писати, видећете… мора душа наћи неки вентил. Песме, спорт, читање, музика… нешто морате! Душа је као моја парњача. Да не писне, она би експлодирала! Мора човек негде испразнити душу. Може ли се малтер направити без воде, сутлијаш без млека? Не може! Па и рецепт за  живот није потпун без песама. Живот без песама ти је као пита од јабука без шећера у праху и цимета, добар али несавршен.

Једном нам је из чиста мира чика Милоје испричао о неком столару негде у Ковачима или Жичи, који је често на својој радионици остављао кратку поруку “враћам се за 5 минута”, па су људи који су га чекали да им насади секиру или поправи столицу приговарали како је његових 5 минута вечност, а један је човек чак рекао – Кад би могао да бирам кога по своју смрт да пошаљем, њега би изабрао! Али људи су и даље долазили и чекали  га стрпљиво, јер је био добар мајстор.

Једног дана га је пар људи из комшилука чекало и сви су већ из далека видели стару отрцану цедуљу на вратима па је више нико није ни загледао, а кад се чекање дебело одужило, лупи се један од људи који су чекали дланом по челу гледајући отрцану цедуљу, умало му кацкет није спао са главе! – Бог те мазо… ма није ваљда… па то је немогуће! Бленуо је човек у цедуљу на којој је столарева жена или неко од укућана испред поруке дописао великим словима НЕ! – Овде пише НЕ враћам се за 5 минута!!! И људи су се недуго после тога разишли. Сутрадан су по оближњим бандерама видели умрлице са којих им се  дрско смешкао њихов столар и комшија, као да им је говорио “е, сад поправљајте сами”! Они који су му отишли на четрдесет дана су видели да је на столаревом споменику био уклесан епитаф „Не враћам се за 5 минута“,  насмејао се чика Милоје.

– А што нам то причаш, чика Милоје, питао га је неко од нас, какве то има везе са нама?

Има, има везе, итекако има…један дан кад престанем да пишем песме и качим их на тарабу да их сви који пролазе могу прочитати, моја Милка ће окачити цедуљу да сви знате “нема више песама, или, песник отишао на далеки пут, или, од данас пишите своје песме сами”

– Их чика Милоје, заграктали смо ми.

– Да, да, другари моји, сваком једном дође време да оде… преко Драгобраће и Баточине у  Божије  висине, смејао се он. Све у животу је по реду вожње. па и задње путовање, али то није возом. Живот зато децо треба да се живи сад! Није човек пешчани сат па кад живот из човека, као песак из сата исцури, човек се окрене наопачке па почне све испочетка… Ма какви, кад одеш то је то, остаће само сећања и песме, насмеја се чика Милоје и заглади густе црне бркове.

Ето, такав ми је чика Милоје остао у сећању. Каже Владан Десница у књизи “Прољећа Ивана Галеба”

  • Кад човек умре, умире са њим заједно читав (његов) свет, јер нико тај свет не може видети његовим очима…

Отишао је чика Милоје на дуго  путовање према далекој планети Венери… Ко зна колико дуго су га чекали на пристаништу у небеској луци, али уместо лагане кочије чика Милоје се укрцао у свој свемирски брод Луна Магнус и са собом повео сву балавурдију из улице. Насмејан предао је клинцима неколико рибица ухваћених голим рукама, вешто нанизаних на врбову гранчицу у облику праћке и сео пред командну таблу. “Ми сви имамо сендвиче и мало воћа, рекао је један клињо са пегавим носем, као и увек кад идемо на излет. Хоће ли то бити довољно са овим рибицама за ово путовање?”

  • Наравно, рекао је чика Милоје и попалио неколико лампица на контролној табли. Морао сам да те пробудим, треба  нам десно крило ко лебац, рекао ми је насмејан док сам поспано гледао у папирић који је сигурно њему испао из џепа. Вежите се, полећемо!

За Луном Магнус је као на акробатским авионима са рекламама лепршала порука свима који остадоше испод свода вечности:

“Ја проживех баш како сам хтео,

црпио  сам снагу из дечијег  смеха

Не одрастох до задњега дана,

држ’о сам се подаље од греха,

мржња мени беше сасвим страна

а песме сам посебно волео,

ал’ не волех своје песме јаче

од деце из улице и моје парњаче…”

На папирићу који сам подигао са пода писало је:

И шта ме брига што се свет

можда последњи круг на

вересију врти

и што цвет

у корену има сокове живота

а увелим латицама задах смрти.

И шта ме брига што се људи боје

неизбежне таме што мора да дође

и ја сам сетан кад се сетим

да нема повратка оном што прође…

 

Луна је увелико парала небо а ја сам се чврсто држао за некакву шипку док ми је тело лебдило. Папирић са стиховима сам гурнуо у горњи џеп “енглеске блузе” коју ми је скројила мамина пријатељица тетка Марица.

Хтео сам да питам чика Милоја кад стижемо на одредиште и зашто нисмо понели шатор, али он је имао некакве слушалице на ушима и железничку капу на глави. Кроз полу отворена врата кабине за одмор капетана свемирског брода вирила је дршка велике лопате за угаљ, а напољу су сијале звезде…

Посвећено чика Милоју Терзићу који је клинцима у нашој улици поклонио много свог времена, енергије и дечије радости.

 

Југослав Орељ

One thought on “ЛОЖАЧ СВЕМИРСКОГ БРОДА

Оставите одговор