ВРЕМЕПЛОВ

БОМБАРДОВАЊЕ ЖИЧЕ

Тог 9. октобра 1941. године пале су прве гранате на манастир. Сутрадан је манастир бомбардовало шест авиона. Три бомбе погодиле су северну страну и порушиле коначишта. Сутрадан су дошли и палили део по део, све сем олтара. Архимандрит Јован Радосављевић чије је световно име било Милисав, сећа се тих дана…

Њега је још 1938. године после завршене основне школе владика Николај Велимировић довео у Жичу за манастирског ђака. Тог дана после гранатирања када је бомбардована Жича, пуцали су и митраљезима на Милисава. Каже да је једва остао жив, али је „заронио као врабац у неки жбун“. Негде пред зору те исте ноћи угледао је дим, најгушћи који је до тада видео. Он и сви из манастира који су били с њим знали су одакле долази. Непријатељу није било довољно гранатирање и бомбардовање, већ су се спустили на земљу и почели да пале манастир. Отац Радосављевић сведочи да су Немцима у исто време пружали отпор и партизани и четници, али безуспешно.

– Отац Мојсије Архимандрит и ја потрчали смо да пустимо стоку да се не запали. На путу до стаје срели смо једну од монахиња која је јурила са водом да угаси ватру. Успели смо да је угасимо и мала зграда за монахиње једина је остала читава. Потом смо пошли ка порти манастира, кроз коју смо једва прошли. Ломили су се спратови јер у то време грађевине су биле другачије. Горели су монашки конаци и Карађорђев конак… Од ватре која је куљала са свих страна побегли смо на доњу капију Светог Димитрија, пустили смо стоку и потерали овце – причао је отац Јован. Када је ватра минула, вратили су се да виде шта је остало. Манастир је цео изгорео. Само је средишњи део цркве где је олтар остао неоштећен. Иконостас владике Николаја оштећен је на више места.

Сваки од ђака узео је један од молитвеника. Група са којом је тада био и народ се склонила до зиме на планину Столови где су направили земунице и неколико колиба.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *