МЕСТА

МОЋ ЈЕДНЕ „РУПЕ“

У Дому друштвених организација Синдикат, Раднички универзитет, Виша економска школа из Пећи, курсеви за аналфабете, манекене, завариваче и фризере, представништва привредних гиганата…, све је то било ту, под ногама новинских чаробњака који су суверено, са свим аргументима „седме силе“, владали градом са највишег спрата ове грађевине. А права моћ, инспирација и стратегија, стицала се доле, у бифеу смештеном у сутерену. Такозвана Рупа или Фукси бар, деценијама је била место у којем су десетине новинара (и новинарки) налазиле свој целодневни смештај. Околност да су бонови за такозвани топли оброк (доручак) подједнако били употребљиви за хладно пиво, дупли вињак или краћу вотку, направила је од ове јазбине, која је непрекидно воњала на мемлу и клозетска испарења, незаменљиво окупљалиште „седме силе“, али и многих других „моћника“ и „слабића“, полу-лаких градских камењарки и до зла бога тешких алкоса непознатих и углавном слободних професија.

Простор у којем би време стало истог момента када би се у њега закорачило, имао је нечег терапеутског у себи. Бити у центру града, а изолован, бити у времену а не присуствовати његовим дневним и годишњим преображајима, опскрбљен боновима, уз могућност конзумирања алкохола „на рецку“, односно на дођем ти касније, бити са својима под непрекидном присмотром обичног и простог света, магија је којој нико не би могао да одоли. Ту су, ватрено, „крштавани“ млади, а оплакивани ислужени новинари, ту се славило, свађало, па и физички обрачунавало, а све у циљу величања слободе говора и сопствене новинарске величине и ауторитета. Није било садржаја живота неопходног новинару који ту није могао да се нађе, осим новца, дакако. Чак је и стратегија за оснивање НУНС (Независно удружење новинара Србије) направљена ту, само пар сати пре поласка првог јутарњег воза за Београд на Скупштину. Било је и супруга које су својим мужићима доносиле сендвиче, да их не ухвати пиће, а и оних које им нису доносиле ништа, чак ни саме себе, демонстративно бојкотујући ову насавладиву љубав према  Рупи.

Седело се овде, у окружењу телевизијске технике и камера, док су авиони НАТО алијансе надлетали град, а радио-аматери ревносно пратили путање бомбардера у очекивању краја, који би сваког секунда могао да уследи, и поздрављајући сваки прелет који је остављао наду за још мало трајања и још које пиће.

И мада многих од посетилаца овог култног места више нема, а неки су постали култни ликови, локални и престонички, који могу да се изборе за успомену на свој лик и дело, у сећању свих остаће: Новица, Дана, Нада, Лазо, Читлук…конобари у Рупи, од којих се не зна ко је био срдачнији и клијентели дражи. Дана је, рецимо, била до те мере посвећена свом позиву да је знала чак и ко из какве флаше воли да пије, а онима које је посебно ценила (као у мом случају) донсила је, не чекајући поруџбину, пиво искључиво у зеленим флашама. То је поштовање које се тешко да описати и надоместити бакшишом, али може вечном успоменом.

 

Са портала Круг, Иван Рајовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *