МЕСТА

МАГНОХРОМ

Поред ротационе пећи број 1 пуна 72 часа стајали су сви тадашњи радници на челу са директором. Шест сати након убацивања прве сировине у пећ, 27. новембра 1952. године, произведене су прве количине синтер магнезита. Тај дан постао је Дан индустрије Магнохром, а нико тада не би ни слутио да ће већ наредне године 100 тона исте бити извезено за Белгију.

Изградња саме фабрике званично је почела у јулу 1948. године. Стратешки циљеви изградње били су развој домаће металургије, смањење трошкова увоза високоватросталног материјала, али и извоз магнезита и осталих сировина. Магнохром ће након неколико година постати онакав каквог га данас многи памте; фирма која је са само 30% производње подмиривала домаће потребе, а 70% извозила на страно тржиште.

Старији суграђани и данас причају како је Тито наредио да се радним акцијама објекти фирме изграде у Краљеву. И без обзира на то да ли је он лично наредио или не, разлог одлуке је свакако очигледан и логичан. Краљево је тада представљало типичан индустријски град. Спадало је у једну од најразвијенијих општина која је спајала север са југом, исток са западом, Ибар са Западном Моравом и тако даље. Уз бројне друге предности, слутио је успешан развој свих облика људске делатности.

Овом реченицом започиње разговор о старом Краљеву, о фабрикама, јавним институцијама, готово сваки Краљевчанин који је живео или радио у било којем периоду постојања фабрика. То говоре управо зато што су сведоци једног лепог, прошлог и сјајнијег Краљева. О том некадашњем граду (који деци звучи као прича о Атлантиди), о чувеној фабрици Магнохром, разговарали смо са Слободаном Чолићем:

Само оснивање Магнохрома било је у Титово време. Тада је постојао Савез комуниста Југославије, раднички савети који су одлучивали о свему, и уопште, представљали су снагу самоуправљања. У Краљеву је прво требало да буде Застава, али је Тито наредио да ипак иде у тадашњи центар Србије, некадашњу престоницу Крагујевац. Овде је била Фабрика авиона, у којој су француски пилоти обучавали наше. Е, после је и она отишла за Мостар, а овде је отворена Фабрика вагона и Магнохром.

Које сте све друштвено-политчке аспекте и организације ималу у склопу Магнохрома?

Имали смо све као комплет један град, заједница! Ту смо се и дружили и радили. Најбољу ликовну колонију, коју је основао Милорад Мића Маравић, имао је Магнохром. Бавили су се сликарством, вајарством, окупљали уметнике из читаве земље, а и из других земаља. Знаш које су све слике ту постојале, преко 300, а било их је и од Оље Ивањицки, Пеђе Милосављевић и других уметника. Постојао је и зоолошки врт са свим могућим животињама. Сви су ишли доле да гледају. Било је и песника, а колико тек доктора наука. Моше Пијаде је био један од првих 1959. године. Мислим да и сад постоји његова биста тамо.

Постојало је позориште, фолклор Абрашевић (познати куд у Краљеву, али се овде мисли на куд Магнохрома). Односно, то је био куд Магнохрома, а сала за фолклор је била тамо где је сада Поштанска штедионица. У оквиру Културно-спортског друштва Магнохром бавило се фудбалом, кошарком, шахом, чак и стрељаштвом, куглањем… Имали смо и своју мензу, своје новине. Часопис је излазио једном месечно, бавило се у фирми и новинарством и информисањем. Преко разгласа, али и Дневних информација знали смо све о догађајима у нашој заједници. Касније су организовани и аутобуси за превоз 7500 радника.

Сви су радили у Магнохрому. И мој тата и мајка. Тата је чак и певао (смех), а мајка је са прадедом радила у Каблару, па су се тако и упознали. Ја сам поправљао и одржавао машине. Их, у колико сам радних акција учествовао. Учествовао сам у градњи објеката Магнохрома. Сви радници су радили. Много. И кад су се правили погони нови, који су се одвајали од тих делова Магнохрома. Ја сам један од бригадира који је ишао у Сисак на радну акцију, а ишао сам и на многе друге. То још у Југославији тадашњој. Кад би фирма славила Први мај сви су путовали нпр. у Крушевац.

Ја сам највише ишао на Радничке спортске игре у оквиру Културно-спортског друштва. Ишли смо у Сисак, Скопље, свуда где имају железаре, јер смо ми радили са њима због опеке. Марибор је имао бригаду, па су организована дружења. Ми смо ишли код њих, они долазили код нас. Били смо братимљени градови. Имали смо рудник у Прањанима. Он је снабдевао Магнохром са рудом од које су прављене цигле за високе пећи, за озид. Сад су поново почели са тим акцијама. Постоји 9 бригада у Новом Пазару, пошумљавају и чисте реке.

Године 1995. забележено је да је у фабрици радило 5812 радника. Четири године након тога, 31. децембра, процењена вредност Магнохрома износила је 1.951.861.000 динара. Ове бројке сведоче о томе шта је Магнохром био, шта је значио овом граду и радницима који су у њему радили. Зато и разговор о том периоду и о граду у Краљеву увек изазива сету.

Ана Ђуровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *