ВРЕМЕПЛОВ

ВОЗОВИ МОГ ДЕТИЊСТВА

Има у свима нама некаква скривена преграда иза девет брава и катанаца у којој годинама чаме речи неизречене и ако је грешком или нехотице отворимо, покуља отуда одједном талас невиђених висина и преплави нас емоцијама из давно прошлих времена дубоко закопаних, затрпаних садашњим временима и заборављених…

Те браве и катанце понекад вешто као уљез обије само неколико речи које неко каже или које прочитамо док листамо стара прашњава писма која јос миришу на оне које смо некада волели, или гледајући избледеле слике као замрзнуте кадрове немог филма наше младости, па чак и кад нам душу окрзне звук музике везане за једно време, за пар умилних очију, неспретан пољубац, или невину детињу лаж… Може и мирис парфема и свежег пецива или узрелог воћа покренути лавину сећања која ће нас прегазити…

Кључ за мој катанац је био ВОЗ… и кад год неко помене воз катанац би пукао као паучина и звекнуо на земљу , затрептало би срце и топлина би преплавила све моје бедеме и бране и ја би нестао у тој бујици из прошлости која ме је као жену омађијану шопингом лудачки носила поред “излога” у којима су се ређале слике и догађаји из мога живота, можда не прецизним редом по важности и величини, него као песме под свадбеним шатрама – брзо, бучно и без логике… Било би то некако као Руски рулет, ређале би се у глави небитне ситнице, дирљива сцена, смешна сцена, па онда прасак у лобањи од кога срце раздрагано потрчи за тим сећањем а очи се рашире као у чуду кад изненада видимо драгу особу после дуго година и заурламо:”Па добро где си ти!?”

Тутњали су возови у мојој глави и летеле слике из сликовнице мога детињства и ране младости: возом смо се из равне Војводине доселили у Краљево, прешли преко пруге и уселили као подстанари у кућу у подножју улице која води узбрдо према гробљу на Барутани… Возом су стизали пакети од родбине када смо у Рибници купили плац, у којима је било свачега: од нових јоргана, тврдог личког сира, вунених чарапа (а понекад и пара сакривених у њима), штофа за спретног кројача, меких колутова вуне јарких а богами и дречавих боја, до сушене пршуте и велике плаве клемпаве канте са огромним “ушима” пуне домаће масти…

Возом па онда камионом је стигла и шљака од парних локомотива од које смо правили блокове за нашу кућу у тешким металним калупима – ћале је правио велике блокове за носеће зидове а кева и ми клинци (брат и ја) мале блокове за преградне зидове… али возови нису мировали, па би пошто онда није било телефона често бициклом долазио позивар са железничке станице и говорио ћалету (који је тог дана био у резерви) да треба да “одвезе” воз 18-42 за Лапово или 19-23 за Лешак… Ћале би одлазио и остављао нам да завршимо блокове.

Возом је у Краљево из Крагујевца дошла и једна нежна Виолета плахог гласа са очима срне, мој ујак из Немачке, мој деда из Лике, нова наставница енглеског из Београда која је изгледала као да је из групе “Локице” и моја тетка која ми је купила прве кожне дубоке ципеле па и данас све дубоке ципеле које имам за мене су “теткине”…

Возом сам ишао код нас на море: Бечићи, Будва, Котор, Макарска, Пула, Пореч…у Грчку, у Румунију,Чешку, на вишу школу у Београду, код бабе и деде у Лику, у Тузлу у војску…на Пале (возом до Сарајева) код једне Светлане којој сам писао стихове трудећи се да не личе на стихове које је писао Пера Зубац:

 

“ Знам ја за Мостарске кише,

за Перу Зубца и његову тугу,

ал’ ово што моја рука пише

то је за једну Светлану другу…

 

Чак смо се та моја Светлана (Лана) и ја често шетали уском напуштеном пругом којом је некада весели мали воз ћира јурио из Ужица према Вишеграду; воз и пруга су ми били убризгани у генетски код, постали део мене и ту више није било повратка. А зашто је та Светлана заволела војника из Краљева и где је та Светлана данас, ко ће то знати? Живот је то!

Аутобуси једноставно нису били за мене. Сећам се једном, пођемо ја и мој друг Деле у Сарајево, уђемо у аутобус и видимо да има само једно место у оном најзадњем реду испред задње шофершајбне. Дођем до седишта и питам особу која је седела до празног места на крају тог реда: Брко, јел слободно овде поред Вас? Онда сам погледао мало боље, али било је касно за било какво извињење… ништа се ту није могло учинити, на тој особи сам видео хаљину! Скочила је као опарена и отрчала до возача жалећи се да смо је вређали. Ја и друг смо ћутке сели на два слободна места, а возач је “брки” на крају дао да седне на сувозачево место. Никада нисам волео аутобусе, од тада још мање, а бркате жене избегавам.

Возом сам једног незаборавног дана отишао на своје “Први пут с оцем на јутрење”. Ћале је дошао са посла и рекао кеви: Спреми у суботу храну и за децу, водим их са собом да виде где радим! Ја и брат смо вриснули од среће и скочили на њега: “Ћале јел’ то сто посто!?”

– Сто посто…и то у службеним колима – рекао је насмејан док нас је скупљао око себе својим чврстим крупним рукама као кокошка своје пилиће. Мој ћале је био човек чврстих руку, великог срца и широке душе…а,само понекад и мало тврде главе.

На то путовање смо кренули са пуном жлезничком торбом која је личила на већу верзију докторске торбе.Четвртаста, којој су као на кући са завршеном плочом додали кров! У њој су били сложени похована пилетина, телеће шницле, уштипци уваљани у сећер у праху , бакини колачи који су личили на пчелиње саће у облику срца и мирисали на душу моје мајке, домаћи хлеб (који ћале никада није секао, него ломио као погачу), јабуке и свашта још…

 

  • Не дај деци да смажу све слатко пре него што једу, рекла је кева, цмокнувши ћалета гладећи дланом, као четком, његову униформу.
  • Добро, рекао је ћале. Нисмо ни Шумарице прошли а ја и брат смо се обрушили и у ниском лету напали уштипке и бакине колаче. Ћале се смешкао и правио се да га то не занима, па је када је видео да је ђаво однео шалу, затворио торбу и објавио строго да се торба неће отварати док не прођемо Лапово.

 

Успут смо слушали разговор ћалета, који је тада био возовођа, са колегама и сазнали да још постоје отправник возова, кочничар, скретничар, манипулант, ревизор, маневриста, машиновођа, ложач, кондуктер и “композитор”…

– Знаш Чедо да се по граду Баланчевић женскадији представља као композитор, церекао се неки тип у плавом мантилу. Каже, саставља композиције, па ако га која приупита какву врсту композиција, јел’ озбиљна музика или…, он би се мало уштогљио па рекао: Ма јок, железничке композиције, ја спајам вагоне!

Онда је неки кондуктер у необавезном разговору док смо брат и ја носева прибијених уз стакло прозора гледали људе или бројали аутомобиле рекао ћалету: Акрополис је јуче каснио 4 сата, играла се нека деца код пруге и … стао је и брзо променио тему. Мој брат је много година касније као машиновођа возом налетео на ауто који се угасио на сред пруге. Причао ми је брат о томе.

– Чим сам га угледао знао сам да нећу моћи да се зауставим испред њега али сам успорио максимално и кад сам ударио у ауто нисам га преврнуо нити прегазио,гурао сам га по шинама добрих десетак – петнаест метара, док воз није стао. Онда се из аута скоро неогребан искобељао полупијани власник аутомобила дошао до дизелке и заурлао ”па где гледаш човече”!!! Ја сам само слегао раменима срећан што га нисам прегазио и кажем му извини друже, не стигох да смотам!”.

Торбу смо опет напали чим смо ушли у Лапово. Ћале се смејао и писао нешто на некаквом формулару, а кад је у службена кола ушао неки тип и рекао ћалету: Како си капетане? (тако су ћалета звале све колеге, али брат и ја то нисмо знали), ми смо престали да једемо и слушали смо нешто сто целог живота нећу заборавити.

-Добро сам, каже ћале. Водим ова моја два да виде шта радим! Како си ти и фамилија? Ту човек застаде мало, па поче да прича: Капетане право да ти кажем, ја и брат смо баш били у проблемима, баш је било тешко и једва смо крај са крајем састављали… Али ето, умре тата те се мало средисмо!

Тутњао је воз а брат и ја би избацивали главу кроз прозор док нас је ветар шибао по лицу. Читали смо натпис “не нагињи се кроз прозор” на француском, немачком и талијанском језику. Епериколосо споргерси, викао је брат са ветром у коси па онда „нихт хинауслехнен“ а ја зурио у француски натпис као теле.

Дође онда неки тип који је био ревизор и каже ћалету; Чедо, ово ми нећеш веровати ал’ не би ни ја ником веровао да ми је причао! Проверавам ја карте у Акрополису пре једно две недеље, отворим један купе и тражим карте на преглед, дају ми људи карте а једна мала, може бити да има око двадесетак година, у мињаку само ме гледа, прекрстила ноге, сева на све стране… лепа, згодна да те Бог сачува! Питам је за карту а она искриви врат, каже да нема карту! Питам је да ли има паре за карту, она каже да нема. Ја је онда питам па где идете годпођице?  У Грчку на море, каже она. Ја ту у чуду питам, па како на море без пара!? А она ми каже, ево Чедо овога ми крста (скупи три прста и прекрсти се): Је ли матори, јел’ видиш ти ове ноге? Шта ћу, куд ћу… затворим врата купеа и заглавим низ ходник. Мој ћале се гушио од смеха: “Е Јово мој, шта тебе све неће снаћи“ настављајући да се смеје.

Са оцем су из свих возова у којима је био долазиле приче и његове, и које је чуо. Од њега смо слушали о људима са за нас звучним именима за које би после неког времена дубоко веровали да их познајемо. Била су ту презимена углавном његових колега Туба, Остраћанин, Шарановић, Игрутиновић, Балтић, Чеперковић, Златановић, Корићанац, Масић, Вилотијевић, Камиџорац (шеф рестаурације где су редовно трошили железничке бонове), Радусин, Аксентијевић и многа друга. Железничари Закић и Терзић су нам били прве комшије, а било је и много надимака као Ване Кркљо, Зука, Кицо кондуктер, Кореја, Раде Мундир, Тарзан, Шундо, Јоле Камиказа, Дуле Вашка, Поп, Ашке и други.

 

Мој ћале је 2005. године задњи пут прешао преко пруге недалеко од железничке станице. За њим је ишла поворка у којој је било људи из целе бивше Југославије, родбина, пријатељи, комшије, колеге, другови из детињства, Личани које је живот опет деведесетих година разјурио из њихових домова, као некада њихове претке. Ћале и кева су многе од њих примили и помогли коме год су могли док се нису снашли.

Само смо мајка, брат и ја знали да се један круг који је почео у малој кући у подножју улице која је водила према гробљу на Барутани затворио када је поворка прошла поред ње. У тој кући је све почело пре 45 година, а изнад ње се завршило.

Док је Љубо Жупањац (комшија који је дуго становао код нас и чију је децу која су се родила у нашој кући,ћале обожавао као и своје унуке) приносио поклопац да затвори сандук, мајка је задњи пут пољубила мога оца, помиловала га по образу и тихо рекла: Ех, Чедомире мој, и одавде ћеш видети пругу!

И тако, носим са собом сећање на то прво путовање са оцем где год кренем па га онда негде затрпам испод гомиле скоријих догаћаја, све док ме неко као Дон Кихот или кевини колачи или нешто друго не баци у поплаву сећања и носићу га док се поново не сретнемо у купеу у памучним висинама.

Хвала ти ћале за све!

Југослав Орељ

Оставите одговор