ЉУДИ

НЕНАД НЕША БУРГИЋ

Овај текст је сећање на Ненада Бургића (1952 – 1990) који је трагично преминуо у стваралачком успону, пун планова за нова истраживања, стварање, даље успехе у дипломатској каријери… Ненад Бургић за пријатеље је био познатији као Бурга а за рођаке Неша. Рођен је у Брусу, волео је свој родни крај и своју земљу, а нарочито село Блажево „то најлепше место на Свету“… Основну школу је учио у Краљеву, гимназију у Краљеву. За сво време школовања био је одличан ђак, Вуковац, показавши природну бистрину ума и вансеријску интелигенцију као и лакоћу памћења. Ђак генерације са седам диплома. Економски факултет је завршио у Београду, дипломирао са оценом 10 у 23. години живота.

Запослио се у Савезном секретеријату иностраних послова 1979. године. Акредитован као дипломата одлази у Токио за аташеа за привреду. С обзиром да је изучавао филозофију и културу Далеког Истока после неколико месеци добија послове аташеа за културу и штампу, тако да је успешно обављао послове и из ове области. Био је полиглота, говорио је пет језика: енглески, француски, руски, јапански и кинески. У Јапану је боравио четири године, од 1979. до 1983 и једини је од свих службеника у нашем представништву говорио јапански.

Ненадова љубав према филозофији, култури и језицима Далеког Истока почела је много пре 1979. године, од када је на четворогодишњој служби у Токију. У Јапан је већ отишао са објављеном збирком јапанске поезије „Затворена (отворена) књига“, а за књигу „јапанских“ стихова, хаико-поезије „Олуја у планини“, добио савезну награду (чији је новчани део одбио). Службовање у Токију искористио је за више боравка у Кини, чији је језик такође научио и чија га је калиграфија посебно заинтересовала. Београдска „Научна књига“ и краљевачко „Слово“ објавили су му 1988. године грандиозно дело, једино те врсте у Југославији, „Кинеску калиграфију“. Бавио се и графиком.

На све пријеме, на које су Јапанци, Кинези, Индуси и други дипломатски представници, сем европских и америчких, долазили у националним ношњама, појављивао се у шумадијској антерији, вазеној кошуљи и чарапама, опанцима и осталим детаљима српске ношње, Није се као неки, стидео свог сељачког порекла и своје „сељачке нације“, већ напротив, изузетно се поносио својим коренима и у њима видео многевредности, недоступне само скоројевићском оку.

Када се вратио из Јапана добио је место секретар-саветник где је остао седам година, све до 1990. године. Загонетна смрт га је пресекла у најлепшим годинама живота и стваралаштва.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *