ЉУДИ

ПАГАНИНИ

У центру Краљева, на врху једне вишеспратнице у перионици међу простртим рубљем, по читав дан су се могли чути прелепи звуци виолине, који су својом топлином миловали краљевачка јутра или заласке сунца. Сав у грчу концентрације, нежни плавушан свирао је као да се пред њим налази аудиторијум најпажљивијих слушалаца… Данас је врхунски виолиниста познат широм некадашње Југославије по својим виртуозним интерпретацијама, изузетном музикалношћу и многобројним наступима. Дугогодишњи солиста, концертмајстор и прва виолина Народног оркестра Радио Телевизије Србије… Довољно је рећи Момчило Мома Станојевић.
У једном од својих интервјуа каже: Рођен сам у Краљеву, од оца Радослава и мајке Радмиле. Како је отац био са службом у Славонији у селу Крндија код Ђакова, мајка се самном придружила оцу. Убрзо сам се разболео, а како у селу није било могуће адекватно лечење, тетка и теча су предложили мајци да ме врате у Краљево где ће они бринути о мени. Тетка Олга и теча Драгиша су ми пружили топлину родитељског дома. Време пролази и уписујем се у основну школу „Светозар Марковић”. Тетка је веома лепо певала и свако вече ме је успављивала песмом. Временом сам и ја уз њу почео да певам. Пренела је на мене ту љубав не само према музици него и животу уз музику.
Иако је хтео да свира хармонику, на предлог тадашњег директора Музичке школе Бранка Младеновића, невољно је уписао виолину. Време је показало да није погрешио. Момо се сећа својих почетака са виолином: Прво Абрашевић а после шест месеци у малој сали хотела Турист. Ту сам свако вече свирао за преноћиште и храну. Уз колеге сам, онако успут, учио репертоар романси и староградских песама. Једном приликом се одржавало голубарско вече „Краљевчани за Краљевчане“. Директор хотела нам је рекао да тада нећемо свирати. Гости прославе су били Снежана Ђуришић, Предраг Живковић – Тозовац и као посебан гост Затко Пејаковић чија је песма „Черге“ била изузетно популарна у Краљеву. Све њих је пратио оркестар Жарка Јосиповића – Шкуле. Пошто сам био слободан дошао сам, наравно са виолином од које се никад нисам одвајао, да слушам певаче. Како сам ушао у салу тако су се проломили гласове скандирајући моје име: Бели, Паганини, Бели, Паганини …
Од тада почиње прекретница у његовој професионалној каријери. Од 1977. године постаје хонрарни члан Народног оркестра Радио телевизије Београд. После неколико година постаје прва виолина (концертмајстор) Народног оркестра РТБ. На том месту остао је цео свој радни век, настављајући пут својих славних претходника : Царевца, Јашаревића и Шишића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *