КУЛТУРА

ЛЕСОВА ОБАЛА

Леса Петровића, старог чаршијанца и врсног риболовца сам као клинац упознао почетком осамдесетих година на живописним теренима у селу Стубал крај питоме Мораве. Посебно ме је обрадовало када је ујак при повратку кући са поносом нагласио да је и он “Женевац“ и да га веома цени. Лесо је као и већина локалних риболоваца често посећивао терене који су удаљенији од самог градског језгра али и пребогати рибом што некада није представљало велики финансијски издатак… а и времена за релаксацију и упражњавања омиљених хобија је далеко више било него данас. Својом појавом и храпавим гласом ме сваки пут када га сретнем на обали Ибра неодољиво подсећа на легендарног рокера и боема Душана Прелевића – Прелета а “Женева“ је његов дом који никад није ни имао другу алтернативу.
Трајно сам моравску локацију меморисао у својој глави и у само мени знаним мапама уцртао као “Лесова обала“. Назив који сем функције присвојног придева у реалности није садржао ни трунку индиција да се заиста ради о нечијем приватном власништву, сем да је Лесо на њој пецао без болесне жеље да парче моравског колача задржи искључиво за себе. Иако риболовачки кодекс у принципу функционише по правилу “ко први девојци…“, увек је на тој обали било места за све јер су сем улова далеко драгоценија познанства остварена на води, несебична размена искустава између риболоваца и фантастична дружења која се памте за цео живот. Никоме на памет тада није падало да присваја обале река, да поставља ограде похлепе и наплаћује улазнице за шатре таштине …
Таква је некада била и наша “Женева“ на којој су махом житељи “Старе Чаршије“ проналазили спас од неумољиве летње “Сиџе“. Малена, али прелепа плажа је лети врвела од купача а површина Ибра се пенила од клинаца који су своје прве пливачке кораке направили баш на њој и радовали се сваком таласићу који се концентрично ширио у круг. У паузи између два брчкања су дечица на обали правила куле од песка или њиме затрпавала удове својих родитеља да би их тако на враголасто духовит начин мање гледали пре пубертета. Клупице испред бетонског бедема су без пардона биле резервисане за најстарије којима је хладовина дивље шљиве наравно више пријала. “Мирина чесма“ је била обавезна црпна станица чијом смо се хладном водом напајали при повратку кући…
Купачи су наравно имали утабану “Стазу слонова“ која их је супротном обалом кроз кукурузе и шипражје водила све до “Ковачког потока“ одакле су почињали свој “Весели спуст“ ка домаћем пристаништу а поједини су ишли даље, све до скеле код “Бугарске пијаце“ – јер се таква пливачка авантура брзо ушприца у организам као најјачи наркотик. Незаобилазна је била и стара топола преко пута плаже “Сиђи до реке“ са које се редовно скакало а Ибар је умео да штеди снагу пливача јер су се након јаких брзака надовезивали равњаци којима се опуштено могло плутати на леђима без икаквих наглих и додатних покрета што је нама клинцима представљало мистерију равну вештини “ходања по води“.
На том путу су постојала и озбиљна искушења са којима су се у коштац хватали само најхрабрији и она су на неки начин представљала својеврсан испит мушкости. “Коловрат“ са својим јаким и опасним струјама није праштао пливачко неискуство и неопрезност а “Казан“ је са стрмим и високим литицама, уоквирен огромним каменим плочама које су извиривале из воде, јасно стављао до знања Пампули да представља ринг у коме он сигурно неће добити ни на поене. Његове мрачне дубине су скривале тајне о којима су се испредали бројни митови и легенде а ретки тврдоглави скептици су скоком на исту лично хтели да се увере у њихову истинитост. Између “Коловрата“ и “Казана“ је на дрвету био везан дебели конопац са којег су локални Тарзани скоком у реку покушавали да задиве сваку Џејн која би ноншалантно делфин стилом настављала даље да плива стављајући им отворено до знања да су мајмуни незаслужено први на лествици сисара и да је вода заправо њихово царство. Постојала је и предивна мала плажица подно старог “Јасена“ сакривена од свих околних збивања на којој је кулирала стална екипа из краја користећи благодети дебеле хладовине и брзака који је представљао својеврсни природни ђакузи и место свакодневног тренинга за кајакаше.
Колективно искрцавање на плажу “Женева“ је било делимично јер су окупационе силе резолуцијом “Уједињених нација“ држале терене низводно па смо им отворено пркосили и стављали до знања да је “Шпанска обала“ вазда била у власништву “Старочаршијанаца“ и да смо је открили далеко раније него што је Колумбо кренуо “Селима у походе“. “Мали таласи“ и додатно пливачко појачање са бетонске “Плоче“ су били увод у цунами који је уследио а победнички ратнички плес се логично одвијао испред “Дансинга“. Туш је умела да засвира и авангардна старија екипа која је “Под обалом“ и пре почетка сезоне купања својим бронзаним телима попут шармера Бен Квика најављивала “Дуго, топло лето“ које ће уследити.
У данима који и нису баш обећавали купање играли смо баскет на платоу испред ресторана “Женева“ али нас је на скок у воду често натерала лопта која би се преко бедема скотрљала у Ибар одбијајући да уђе у кош а да јој не платимо грош па је сваки меч био посебно драматичан и због наранжасте с(к)итнице! Након баскета смо ауторитетом Џона Вејна отварали ногом дрвена врата омиљеног “Салоона“ и уз хладне напитке уживали у “Мирису пољског цвећа“ . Ноћ је наравно нудила своје посебне чари не само на тераси “Женеве“ него и у “Пицерији 3М“ код Драга, прелепој “Ибар башти“ и “Дансингу“ у коме је царевао ДЈ Миле Љубичица.
Територијални интегритет и суверенитет су на нашим границама бранили боксер Пампула и “Дом ЈНА“ са тенком и топовима у градском парку тако да није било шале са нама…мало је необезбеђен био коридор код “Мале пијаце“, али је ресторан “Борјак“ умео да десеткује окупационе трупе ефикасним психолошким дејством тако да није било свима исплативо „коцкање са калдрмом из Танаска Рајића“.
Локални риболовци су пак сој људи који су посебно емотивно везани за обалу Ибра у градској зони јер су на њој одувек налазили свој мир и уточиште од градске буке и дневних проблема а могли су на само пар минута од својих домова да се препусте својој великој страсти. Они су и њени чувари током целе године због свог константног присуства и наравно да не би икад радили на штету рибљег фонда који им омогућава уживање у благодетима реке.
Велики су труд и време уложили да би подигли риболовачку кућицу на плажи и средили обалу у непосредној близини да би лепоту Ибра поделили са свим суграђанима а не да би је себично приграбили … данас је та кућица током лета практично претворена у угоститељски објекат а остатком године напуштена и запуштена вапи за покојним Ћинетом јер је годинама неуморно бранио од корова и одржавао . Генерације “Женеваца“ је донео Ибар на овај свет али их је и испратио са свим почастима чисте воде и образа. Поједини као ја су форсирали водену линију разграничења и прелазили на “непријатељску страну код Рибничана“ да би и из те перспективе сагледали лепоту реке и упознали драге колеге које гаје заједничку љубав према природи. Небројене звездане ноћи сам провео седећи у жбуњу и пецајући преко пута градског парка уживао у месечини која је давала романтичну ноту стрмим литицама које су ме помало и плашиле по дану и враћао се кући мокрих гаћа захваљујући се реци на поновном крштењу. Данас више не морам да газим преко јер је изграђен нови мост али као да нам је Главчић не неки начин дошао главе јер и на супротној обали све ређе виђам риболовце а два дивља жбуна измедју којих сам некада седео пецајући лукаве шаране су чини ми се “самоприватизована“.
Лесо са почетка приче као и сви стари риболовци из градског језгра као што је рецимо чика Гале из Градске колоније заслужују Велико поштовање уз све оне драге колеге са Рибничке стране чија љубав према Ибру није ништа мања а ни река није ништа даља. У ова луда и тужна времена појам “Женева“ изгледа да поједине пословне људе искључиво асоцира на банковне рачуне у некој земљи подно Алпа где је живот Милка чоколада а дискреција пословично загарантована. Да ли су довољно чврсти “морални разлози“ који су обично саставни део сваке медијске обланде да се практично љубитељи Ибра представе као његови душмани како би временом полако и ишчезли са његових обала. И бескућници нађу свој дом испод неког моста а они који су своје корење пустили са врбама и тополама крај реке су изгубили кућу чији су темељ одавно поставили?
Ни лишће на дрвећу не може да буја и зелени ако га корен не храни… зар би му корен живот отимао када би без стабла и крошње вечно остао невидљив у дубини земље?!. Нестадоше купачи, нестали су риболовци…можда засметају и прослављени кајакаши док река не постане потпуно мртва сем живе свирке са шпанске галије коју смо укотвили као ратни трофеј. Остало је парче нетакнуте природе узводно од градског кеја по којој мала чета изгнаника пева песму “Од тополе па до Зелене Горе“…мада је стара топола сама направила последњи скок у Ибар да не би гледала наставак “Градић Пејтон“ сапунице!
Ма колико се чинило да велики и моћан океан може да поништи реку, увек ће природа кап по кап ту исту реку поново враћати свом извору а сви ми док шетамо “Стазом здравља“ треба да ослушнемо и вапај обале насилно пригушен тонама камења које својим сивилом тежи да потисне сав колорит наших сећања да би га временом и трајно озбрисао из природне палете боја.
Зато ћу ја “Лесову обалу“ до последњег забачаја удице чувати меморисану у својој глави и чик да ми је неко украде због Милка чоколаде …а уступићу је сваком ко ме лепо пита да Ибром не скита!
Данијели Крстић, која својим објективом надахнуто прелама светлуцање драгуља нашега града, се захваљујем на фотографији Леса Петровића јер је из дубина моје душе избацила на површину сећања која враћам свима Вама који сте икада пецали и пливали Ибром…“Ухвати и пусти“ – пратим и ја помодне трендове што дувају са “Запада“ само што се на “Дивљем истоку“ друкчије тумаче!

 

Дон Кикот

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *