ВРЕМЕПЛОВ

ЖЕТВА

Овако се некада жњело, ручно, испочетка српом, а тек касније косом, која се испрва употребљавала само за кошење траве, а ређе за жита јер би приликом косидбе мрсила класове. Због великих летњих врућина, углавном се жњело ноћу по месечини. Радило се обично у паровима. Жетелац би ишао напред и српом или косом жњео би жито, хватајући онолико класова (стабљика) колико је шаком могао да обухвати. Обично је за појасом имао заденут водир од крављег рога, насут водом, у који је стављао брус за оштрење српа или косе. Српом би одрезивао обухваћено класје на десетак центиметара изнад земље, односно корена, а та количина одсеченог жита називала се руковет. Обично жене и девојке би за жетеоцем куком сакупљале покошено класје, које би (или неко од старијих иза њих) везивали у снопље помоћу сламене ужади.

Млађарија је снопље вукла и денула га у крстине које су прављене како би снопови што мање били изложени киши. Осам снопова је слагано унакрст (четири пута по два снопа) тако да житне влати буду у средини крстине, а одозго је стављан девети сноп – „горњак“, увек окренут према југу, јер ветрови највише дувају са истока или запада, па би га, да је окренут на једну од те две стране, лако подигли. Тих девет снопова чинило је „деветицу“, а две овакве деветице, саденуте једна поред друге, чиниле су крстину. Понекад, уколико је земља била влажна од кише, стављан је и десети, најдоњи сноп, који су жетеоци звали „камара“. Пожњевено жито сложено у крстине остајало је на пољима још неколико дана да се добро просуши, након чега је таљигама преношено на гувно (место у дворишту за вршидбу жита).

На фотографији коју нам је послао Иван Дамљановић, насталој лета 1940. године су жетеоци из села Врбе, и подсећање на његовог деду Страхињу Милићевића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *