ЉУДИ

КОНДИС

Био је то вечити заљубљеник у Краљево и Краљевчане – Драгољуб Обрадовић Кондис (1932 – 1999). Можемо са правом да кажемо да је Кондис садржајно својим текстовима у „Ибарским новостима“ у којима је радио, био претеча данашњег часописа Сиџа. Наиме, вредно је трагао, бележио, пркупљао и употпуњавао чаршијске приче, анегдоте, догађаје и обичаје са богатим фотоматеријалом. На тај начин је многима открио, упознао и сачувао неко, до тада непознато Краљево. Постхумно признање Кондису, свом бившем колеги новинару, одао је Драган Вукићевић објавивши књигу „Старо Краљево“ која се састоји од текстова о нашем граду које је Кондис својевремено објављивао у фељтону „Из прошлости Краљева“.

Ибар, улице, куће, дворишта, пијаца, кафане, хотели, продавнице… били би само пуки објекти и нема сведочанства, да их Кондис није у својим текстовима оживео и повезао са суштином постојања Краљева.

Драгољуб Обрадовић Кондис је рођени Краљевчанин, пореклом из угледне трговачке породице. Веома свестран, различитих интересовања: један је од оснивача кошаркашког клуба „Слога“ и члан прве петорке те далеке 1949. године; радио је прве кулисе за краљевачко позориште у развоју; као фоторепортер, обожавао је уметничку фотографију; био је дискофил, а за плочу из 1928. године која је била у његовом власништву добио је прву награду дискофила Србије; био је страствени голубар, због чега надимак Кондис; новинар, лектор и коректор, технички уредник „Ибарских новости“; од 1984. године, носилац Дипломе заслужног грађанина општине Краљево…

Захваљујући вредним Кондисовим сведочанствима, дух старог Краљева је сачуван од заборава, а „Сиџа“ ће и у наредним бројевима објављивати одломке из његових текстова. За почетак, ево једног о Стевчету Циганину:

– Испод крошње шроког кестена пред хотелом „Париз“, из вечери у вече, сетно је гудалом преко жица свог ћемана свирао и певушио са својом „бандом“ Стевче Циганин. Знао је да разгали душу сваком госту за свим оним столовима постављеним у два реда испред хотела. Певао је лепо, глас му је одзвањао мекоћом, а и њему се срце ширило када је би запевао „Песму о Хајдук Вељку“, коју је посебно обожавао.

На другој старни и у осталим кафанама наступале су разне музичке капеле и певачице. Мирис роштиља допирао је са свих страна. Пред кафанама је у свежини летњих вечери увек било пуно гостију. Само Стевчетова виолина, од свих осталих, знала је својом мелодијом да прича о тадашњем Краљеву.

Оставите одговор