ЉУДИ

КАПЕТАН ДИР

Већ је сутон падала над окупирано Краљево када су точкови авиона, једног октобарског предвечерја 1941. године додирнули писту краљевачког аеродрома. Из авиона је журним кораком изашао млади витак човек и сео у црну лимузину која је носила војне ознаке. Само неколико минута касније аутомобил се зауставио на периферији Краљева пред кућом у којој је становао капетан прве класе и пилот 32. ваздухопловне базе у Краљеву Милан Дир.

Човек из лимузине му се представи и кад се врата отворише два човека полетеше један другоме у загрљај. Домаћин уведе госта у кућу, поможе му да скине огртач испод кога се указа униформа са ознаком официра НДХ.

Па ето Милане, дошло је време да служимо своју државу.

Имам овлашћење да ти понудим висок чин у ваздухопловству НДХ или место амбасадора у некој пријатељској земљи. Потребан си нам Милане и озбиљно рачунамо на тебе. Размисли Милане, имаш дете и жену. Не би желео да им се због твоје тврдоглавости нешто догоди.

Дошао је стравичан 15. октобар 1941. године.Међу 6.000 краљевчана и људи из других крајева наше земље постројених испред немачких митраљеза стајао је и Милан Дир. Испред митраљеза уперених у масу недужних људи нервозно је шетао немачки мајор. У једном тренутку мајор је застао, а онда журно пришао строју.

-Да ли се овде налази Милан Дир?

Из строја је изашао стасит млад човек топлих плавих очију и сасвим мирно пришао мајору.

– Ја сам Милан Дир! Шта сте желели?

– Да ли сте се предомислили капетане?

– Не знам о чему говорите? Не разумем вас!

– Исувише ме добро разумете капетане, али ја не могу дуго да чекам. Размислите брзо, имате пет минута времена. Живот је леп капетане, а ви имате и дете.

– Господине мајоре пет минута је прошло још од како сте окупирали моју земљу, зато ћу радије да умрем са овим људима, слободан, него да вам служим поробљен.

И умро је Милан Дир, Хрват из Загорја са својим краљевчанима, јер је више волео часну смрт него сраман живот. Милан је умро а остала су сећања која трају од године до године, од октобра до октобра, када се окупе људи из свих крајева наше земље да над овим стратиштем и безумним злочином прошлог рата положе цвеће на хумке хероја и зажеле да се то више никада не понови.

Доћи ће опет унук Милан са два букета цветних каранфила да их положи на хумке својим дедима. Деди Хрвату и Деди Србину.

Убијени истога дана и због исте слободе.

 

Миша Марић (Ибарске новости, 1997)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *