ЉУДИ

ЛЕПА ЛУКИЋ

Свакако једна од најпознатијих и најпопуларнијих краљевчанки је Лепа Лукић (рођено име Лепава Мушовић), рођена у селу Милочају крај Краљева, 16. јануара 1940.године.

Своју прву плочу Лепа је снимила 1964. године (могуће 1965) у дуету са Гвозденом Радичевићем. Издавач је био „Дискос“ из Александровца. Први успех је доживела 1967. године након снимљене песме „Од извора воде два путића“. Успех ове младе певачице је био неочекиван и муњевит. У то време продато је око 200.000 примерака. Такорећи преко ноћи постала је велика звезда наше народне музике, што је остала све до данас. Пленила је својом лакоћом певања, својом интонативном сигурношћу и својом несвакидашњом искреношћу.Ређали су се успеси за успехом, па је са правом названа „Краљицом народне песме“.

Међутим, као сваки суперстар, она је отворила и ону другу страну савремених хероја: личне трагедије, неуспели бракови, пороци, потпуно нерационалан однос према новцу који је долазио и одлазио у невероватним количинама. Прва је осетила тамну страну популарности и постала мета тадашњих ништа мање агресивних таблоида, све време кукајући за приватношћу и слободом.

Повлачење у други план током осамдесетих било је резултат нових динамичнијих времена, резултат чињенице да је ушла у средње године али и сопствени избор особе која је сасвим задовољна својим посебним местом достојанствене легенде и која не жели да се на погрешан начин прилагођава новим естрадним модама. Због и даље важећих критеријума, напросто се знало да је Лепа — Лепа, да само она може да отпева одређене ствари, на свој начин. И то је било сасвим довољно да се повремено огласи са великим успехом („Чај за двоје“, „Срце је моје виолина“…), да себи обезбеди добру зараду и да настави да се носи са својим личним трагедијама од којих је највећа немогућност да добије дете.  А онда су дошле деведесете када је заиста пропао читав један свет. Срећом, за разлику од многих других Лепа није пристала да уништи себе: уместо да се затеже, уграђује силиконе, скида и пева порнографске текстове, одлучила је да оде у избеглиштво. Годинама је живела у Канади, а своју егзистенцију градила је на певању за нашу дијаспору уз тек повремени покушај да овде сними понеки албум. У свему томе одржала ју је само она страшна животна енергија коју српски сељак носи борећи се хумором против свих невоља и трагедија, јер је и данас Лепа позната по вицевима које стално прича.

Но кад се подвуче црта, испод ове непрестане авантуре више од свега остаје море јако лепих песама, које су многим генерацијама обележиле живот. Остаје њен кристално чисти, раван и стамен вокал који тече онако како то и Морава вековима ради. Како је и сама говорила, она пева природно, јасно, чисто и без напора, баш као што пије воду.

Оставите одговор