ВРЕМЕПЛОВ

БИОСКОПИ

За „покретне слике“ као ново светско чудо чуло се у Краљеву средином последње деценије 19. века. Приче о великом платну на коме се виде људи, возови, фијакери и коњи у покрету, знатижељној краљевачкој чаршији препричавали су „школци“ по повратку из Беча, Париза и других западноевропских градова и трговци који су нанеком од својих пословних путовања имали прилике да се упознају са „седмом уметношћу“.

На овај доживљај житељи Краљева морали су да причекају до 1897. године, када је, свега годину дананакон прве биоскопске пројекције у Београду, према сазнањима утемељеним на сећањима старих Краљевчана, у вароши први пут гостовао путујући биоскоп. Прва кинопројекција немог филма, чијег се наслова нажалост нико не сећа, одр-ана је у кафани „Студеница“, коју су држала браћа Јанковић. Биоскопске представе у организацији аустроугарских власти одржаване су и за време окупације Краљева (1915–1918).

 

 

Почетком треће деценије XX века филмови су приказивани у просторијама хотела и кафана. Наиме, тежећи да побољшају пословање, неки краљевачки угоститељи доводили су повремено путујуће биоскопе. Публика је седела за кафанским столовима и током пројекције била послуживана кафом, разним пићима и мезетлуцима, а да би угођај био потпун ангажовани су и Цигани Стевче и Лаза, који су звуцима својих виолина стварали посебну атмосферу. По овој врсти забаве посебно на гласу били су хотели „Студеница“, „Париз“, „Империјал“ и кафане „Јеленац“, „Плуг“ и „Кнежевића кафана“.

У историјату краљевачких биоскопа посебно место припада Рудолфу Прохаски („чика Руди“) и његовој супрузи Мари („тета Мари“). Пре доласка у Краљево са својом кино-апаратуром 1929. године, овај Чех рођен 1889. у Дарувару, где му се породица доселила из Чешке, је око 1926. године отворио свој биоскоп у Врњачкој Бањи, да би се након тога настанио у Краљеву, где је, уз претходно одобрење београдске Занатске коморе, усклопу хотела „Студеница“ отворио биоскоп „Ибар“.

Биоскопска дворана са 200 седишта и плишом обложеним ложама налазила се у реновираном објекту некадашње хотелске штале, а власник хотела, Стаменко Јоксимовић, изнајмио ју је Прохаски. У време Прохаскиног доласка у Краљево у граду су постојала два биоскопа: „Корзо“ и „Кнежевић“, у којима су као кино-оператери радили Драгољуб Чоловић, односно Павле Сич.

Појава тонског филма оставила је без посла биоскопске свираче и познатог локалног шлагер певача Воју Петровића „Рамону“, а увела улогу „читача“ који је публици ненавикнутој да прати текст превода на платну или пак неписменим гледаоцима, читао оно што изговоре филмски актери. На биоскопским платнима краљевачкихбиоскопа били су најгледанији филмови „Бен Хур“, „Куо вадис“ и „Мата Хари“.

О томе колико је филм „заразио“ Краљевчане свих узраста и социјалних слојева, сведочи и чињеница да су током 30-их година XX века у Краqеву радила четири стална биоскопа и то у хотелима „Југославија“ и „Париз“, у „Клубу аеродромаца“ и „Уранији“. Власник „Југославије“ био је Никола П. Јаковљевић, док је кинооператерске послове на апарату марке  „Филипс“ обављао Стеван Коларевић. Јаковљевићев биоскоп, који је располагао са 250 седишта, током летњих месеци повремено је обустављао рад.

Биоскоп „Париз“, власништво Рудија Прохаске, радио је свакодневно током читаве године. У дворани са 150седишта приказивани су звучни филмови.

Непрекидно током године радила је и „Уранија“ Милорада Таировића. Репертоар у овом биоскопу са 200 седишта мењан је четири пута у месецу.

Карактеристике биоскопа у „Клубу аеродромаца“ нису нам познате. Док су једни са одобравањем прихватали новотарије са целулоидних трака, дотле су поједини ђачки родитељи а и школске власти са забринутошћу коментарисали ефекте „кинематографског бума“. Стога је по школама била заведена „интерна цензура“, тако да су ученицима читане наредбе којима се дозвољавало или забрањивало гледање филма који се тих дана приказивао у неком од биоскопа. Неретко је испред биоскопских врата дежурао и директор школе и контролисао поштовање наредби о забрани. Ученицима је такође забрањивано посећивање вечерњих пројекција после 20 часова.

Последњи филм приказан у Краљеву пре немачке окупације града, априла 1941. године, био је „Невидљиви човек“, емитован у „Југославији“.

 

(Коришћени делови из књиге „Краљево, град у Србији“, Владана Виријевића)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *