АНЕГДОТЕ

АЛАЛ ТИ ВЕРА ДЕСИМИРЕ

На аутобуској станици у Краљеву општа гужва. Једни долазе, други одлазе : путници, студенти, радници.. Сељанке са цегерима и котарицама… Кондуктери и  возачи, са тегет оделима, на којима стоји ознака фирме. На картонској кутији, мали циганчић, са испруженом руком..   Проси…  Погурени продавац,  нуди лозове…  Подаље, уз зид, двоје младих се љубе. И подадули милиционер са шапком на глави, пивским стомаком и пендреком..  Шетка се дуж перона.  Озбиљан…

Станични спикер, после звучног сигнала, преко разгласа,  најављује долазак аутобуса : „ Аутобус из Косовске Митровице, за Београд, преко Горњег Милановца, Чачка  и Лазаревца, стаје на први, помоћни,  перон… Полази одмах по пријему путника.“.  На крају, опет иде оно „динг- донг“.

Прича,  даље каже да се Десимир, у станичном ресторану,  задржао сасвим случајно. Звали га другари из треће смене, на по једну, онако уз пут.

„И таман кад сам излазио на перон“ – вели Десимир –  „приметим на бетону, новчаник, нов, кожни, онако, розикаст – женски…“

– „ Погледам лево, погледам десно, сагнем се и подигнем га … Кад оно, има шта и да видиш: нешто мало пара, Титова пожутела слика из млађих дана и лична карта на име: Јованка Броз… И слика, њена, у личној карти: насмијана са пунђом на глави..  Лепа бре….“

Двоумио се Десимир, шта да ради… Тако је бар причао… Да онај новчанин преда, подадулом милиционеру, био би ред… Али,  шта он има од тога  !? Освануло би у новинама, да је милиционер „тај и тај“ нашао Јованкин новчаник.  И  ?  Ништа… Тај више не би ни  шетао пендрек дуж перона  Сигурно би га унапредили, а за Десимира, нико не би ни чуо…

– „Капија, метална, од кованог гвожђа, висока…  И липе, около, тек процветале…Бели двор је тамо негде… Дошао ја,  у стајаћем оделу… „  – вели Десимир, после треће љуте – „да Јованки предам новчаник… Ја – лично.. „  –  закашља се.

– „ Тито ти је, бре, домаћин човек, јачи од најјачег у нашем селу … Затеко га ја у башти, окопава кромпир, натукао сламни шешир на главу  и пироћанке на ноге..“  – натегну чашицу мученице.

– „ Велим му ја:  ко сам, шта сам,  и због чега сам дошао… Обичан човек бре… Баш као и ови наши….“

– „ Рече ми Тито: знам бре…  чуо сам за тебе Десимире… Алал ти вера… Чек само да истерам ову врсту, па да Јованка скува кафу…“

Станични спикер најави аутобус за Богутовац и прекиде даљу причу… И опет , на крају, оно:  „динг –  донг“.

Онај поднадули милициоер шета пендрек . Кад прође, кроз народ, замирише на бачву.

Пијан, бреее…

 

Раде Велизаров Ерац

Оставите одговор