ЉУДИ

ПЕТАР СТОЈИЋ

 

Петар Стојић, играч, кореограф, наставник (Краљево, 8. септембар 1890 – Београд, 3. фебруар 1963)

Рођен у породици краљевачког механџије Риста Стојића и Миросанде, ћерке Сенадина Матовића из Краљева.  Основно образовање стекао je у родном граду. Аматерски започео да се бави играњем 1910. године. Почетна знања из области плесова и игара стекао је у Будимпешти, а потом наставио да завршава курсеве играња са одличним успехом  у Бечу и Берлину. Живео је и студирао у Дрездену и Минхену. Накратко се враћа у Београд, а потом одлази на даље усавршавање у Варшаву, Цирих и Париз. Коначно се одлучује да се посвети плесу и игри у Берлину. Студирао је салонске игре и балет и за релативно кратко време успева да изађе и на позорницу Позоришта Х. Бернхарда. Задобивши наклоност публике и колега, од поменутог позоришта добија концесију да као учитељ играња своје прве курсеве одржава у Немачкој. Вративши се у домовину, у Краљеву оснива дилетантску позоришну трупу и покреће школу играња, у хотелу Студеница „Танцшул“ . Након Краљева, средином двадесетих отворио је у Београду на Теразијама школу играња која се 1927. звала  „ Касино-Студио “ , а почетком тридесетих Студентску школа играња „Стојић Студио“. У  Земуну сличну школу отвара 1937. године. Одржавао је курсеве играња и плеса у Врбасу, Србобрану, Скопљу, Кули, Сомбору, Бечеју, Дубровнику, Врњачкој Бањи и другим градовима. Не зауставивши се на школама плеса, отвара и дансинге где долазе, како почетници, тако и добри познаваоци плеса и игара. На дансинзима су Стојићеви ученици полагали јавни испит и оспособљавали се за игру на великим и отменим баловима. Полазници су имали 40 часова обучавања, уз посебан попуст у плаћању студентима и официрима. Његова велика заслуга огледа се у томе што је после Првог светског рата упео да заинтересује за модерну игру најшире слојеве становништва, да ублажи предрасуде о модерним плесовима и да привуче пажњу новинара да чешће извештвају о тој теми. Стојићевом иницијативом удружују се стручни учитељи и 1921. оснива се у Београду Удружење учитеља игара, у којем је изабран за првог председника. Удружење је ступило у контакт са сличним удружењима у другим земљама. Као делагат Краљевине СХС учествовао је на Првом конгресу Уније кореографа у Паризу 5. септембра 1924. где бива изабран за саветника кореографа. Исте године постаје стални члан и дописник Академије учитеља играња у Паризу. Наредне године на овој академији полаже академски испит и добија диплому професора играња. Члан и дописник Удружења бечких учитеља играња Гремијума постаје 12. маја 1925. Као репрезентативни члан Краљевине СХС 20. октобра 1925. одлази у Александрију, у Египат.  Већ 1926. године постаје члан новооснованог синдиката професора играња у Паризу и члан немачких учитеља играња у Берлину. На Трећем међународном конгресу Уније кореографа у Паризу изабран је за члана жирија. Том приликом су, поред академије модерних игара, приказане и игре различитих нација. Његовом заслугом први пут су на тако високом и стручном нивоу представљена наша народна кола, која су се посебно допала Французима и Енглезима. За вице председника Међународне уније кореографа Париске академије играња изабран је 1930.  У октобру 1932. учествовао је на Конгресу игара у Цириху.  Радио је као хонорарни наставник у Војној академији и у Интендантској академији. Написао је и издао приручник за плесне аматере (ћирилични и латинични) Основе модерних и народних игара: плес (Друштвене модерне и народне игре: плес) који је доживео друго допуњено издање. Због овог издавачког подухвата, добио је диплому D’ honneur на Конгресу кореографа у мају 1927. у Паризу. Приручник је био намењен школским, соколским и певачким друштвима. Добитник је одликовања Националног синдиката француских учитеља, швајцарских кореографа, Уније удружења учитеља игара, Удружења југословенских учитеља играња и др. Био је ожењен Ангелином Стојић.

 

Мирјана Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *