ЉУДИ

МИЉКО ПЕТРОВИЋ РИЖА

Један од оних који је у релативно кратком временском раздобљу  превалио животни пут од сиромашног шумског радника рабаџије до, малтене, најбогатијег Краљевчанина, био је Миљко Петровић  Рижа. Човек који је пре Другог светског рата у Краљеву и на просторима гочких, жељинских, радочелских и шума на Чемерну, створио праву малу „дрвну империју“. Рођен је 1902. године у селу Драгосињци. Његов отац Игњат важио је за имућнијег човека у селу.

У својој деветнаестој години оженио се са две године млађом девојком Савком Камиџорац из оближњег села Мељаница, што је изазвало прилично незадовољство оца и браће. То га је натерало да напусти породичну задругу и са својом изабраницом и двоје мале деце отпочне живот „од нуле“. Узео је у закуп једну стару оронулу стругару у Церовику коју је реновирао. До правог процвата овог посла дошло је након његовог повезивања са извесним солунским трговцем Димом, који је откупљивао сву количину дасака и друге резане грађе произведене на стругари у Церовику, што је Петровића навело да прошири делатност подизањем стругаре у Рисовцу, на Чемерну, где су се налазили огромни шумски комплекси. За транспорт грађе Миљко је сам осмислио „водену рижу“ која је представљала смели, али и скупи градитељски подухват. Она је и прославила  Петровића. На ступцима оновремене штампе писано је о овом „самоуком генију“, „еклатантном примеру умећа“ човека који од све „науке“ има само два разредаосновне школе и слично. Због ниских транспортних трошкова цена Рижиних дрва на стоваришту је била два и по пута нижа него на краљевачкој пијаци, што му је омогућавало монополску позицију на тржишту Краљева. „Рижу“ попут оне у Рисовцу, саградио је и на Гочу, и она је повезивала локалитет Гвоздац са железничком станицом Сокоља, на ускотрачној прузи коју су током Првог светског рата изградили аустроугарски окупатори.

 

Како се његов капитал из дана у дан увећавао, „газда Рижа“, како је био познат у Краљеву и околини, 1935. године седиште своје фирме сместио је у Краљево. Зарађени новац улагао је искључиво у некретнине, купујући шумске комплексе, куће, плацеве и локале у граду. На месту данашњег хирушког блока и болнице 1940. године подигао је модерну стругару на парни погон која је упослила око 3.000 радника. О томе са коликим је капиталом, израженим у некретнинама, располагао „газда Рижа“, најилустративније сведочи пресуда којом су комунистичке власти након Другог светског рата извршиле конфискацију његове имовине. Педантни судски извршитељи записали су да су се у Петровићевом поседу у Краљеву, осим поменуте парне стругаре, налазили још и: хотел „Југославија“ у улици Краља Петра, хотел „Национал“ у улици Милоша Великог, плац са дућанима у улици Милоша Великог бр. 26, 28 и 30, плац са зградама у улици Топлице Милана бр. 5, плац са зградом у улици Југ Бог-дановој бр. 84, плац са две зграде на углу улица Југ Богданове и Војводе Путника, плац са пет објеката у улици Југ Богдановој 56,58, 60 и 62 и плац на месту званом Дудари површине два хектара. Сем тога поседовао је још и доста некретнина у Каменици, Рибници, на Гочу…

Заједно са Петром Богавцем купио је 50% акција „Шумадијске банке“ у Београду, а сам је поседовао 45%акција „Краљевске привредне банке“. Стечено богатство и финансијска моћ омогућавали су му и политички утицај, па је тако приликом општинских избора 1936.године изабран за председника општине каменичке. Иако је уочи Другог светског рата располагао са великим материјалним и финансијским богатством, Миљко Петровић је, поучен огромним животним искуством, живео релативно скромно. Од своје деце, две ћерке и два сина, захтевао је скромност у облачењу и понашању. Након окупације Краљева априла 1941. немачке окупационе власти су га, због тога што је са децом избегао из Краљева на Гоч, на коме су се током јесени налазиле бројне устаничке јединице, прогласили масоном и једним од организатора напада на Краљево, мада то није одговарало истини. Његову супругу Стевку Немци су, са мноштвом других житеља Краљева, затворили као таоца у, по злу чувени, краљевачки „Лагер“. Октобра 1941. године Немци су га ухапсили у Београду и подвргли разним облицима тортуре, а сву његову непокретну имовину конфисковали. Захваљујући, у великој мери срећним околностима, и везама са предратним београдским политичким естаблишментом, пуштен је из затвора и враћена му је имовина, с тим да све своје производне капацитете стави у службу владе Милана Недића.

Приликом повлачења из Краљева, у јесен 1944. године, Немци су до темеља разорили његову стругару у Краљеву. Ослобођење Краљева ставило је Миљка и његову породицу на велика искушења. Нове комунистичке власти су Петровића прогласили „народним непријатељем“, конфискујући му непокретну имовину. На суђењу пред „Судом националне части“ у Чачку осуђен је на „трајни губитак националне части укључујући ту и губитак грађанске части, на 7 година тешког принудног рада и на конфискацију целокупне имовине у корист државе“). Умро је у Краљеву 1968. године.

Пре 14 година, пресудом Окружног суда у Београду по Закону о денационализацији и рехабилитацији, обнародовано је да Миљко Петровић Рижа није издајник државе и народни непријатељ. Била је то победа у којој је, према речима Рижиних потомака, „коначно оборена лаж у коју су увијали његово име деценијама“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *