ЉУДИ

НАЈВИШЕ ПОМОГАО КРАЉЕВО

Зове се Миломир Главчић, а рођен је 1924. године у засеоку Попе села Ковачи у подножју Копаоника. Његова сестричина Олга прича да је одрастао као сеоско сироче и да је као дете надничарио код добростојећих мештана. Понекад је одлазио до рушевина сеоске цркве где су мештани остављали новчане прилоге. Он их је крадом узимао и тако себи и сестрама обезбеђивао храну, али се још тада зарекао да ће једног дана новац вратити и одужити се добрим људима. Испунио је своје обећање, и последњих десетак година само је граду Краљеву донирао више од два милиона евра за изградњу новог моста преко Ибра и новог дечјег вртића на Берановцу (носе његово име), медицинској опреми… Велику помоћ дао је и Српској православној цркви.

Када је 1947. године служио војску на караули, украденим чамцем је прешао Преспанско језеро и пребегао у Грчку, а затим у Италију одакле је из емигрантског логора отишао у Канаду до Нијагаре. Најпре је радио у руднику, али сањајући бољи живот постао је угоститељ и од уштеђевине почео је да јефтино купује утрине и ливаде, на којима су касније почеле да се граде канадски градски квартови.

Миломир Главчић помаже Краљеву у којем има само рођаке и због једног невероватног догађаја из времена Другог светског рата, када се 1941.године враћајући из Београда где је тек започео учење заната, на железничкој станици у Београду упознао са човеком, испоставиће се касније из Краљева, који га је најпре понудио да поделе скромни оброк хране схвативши да је голобради момчић из Попа гладан и да нема новца за храну. Касније, током путовања за Рашку, прекинутог због бомбардовања пруге, тај непознати човек одводи младога Главчића на вечеру и конак код својих рођака у Рибницу крај Краљева. Сећајући се тог догађаја, Миломир Главчић је рекао: „У тешкоћама, ко год да је у питању, појединац, група људи, град, увек се јави неко да помогне. Тако и ја Краљеву. Човека који ми је те ноћи помогао – никада више нисам видео, али га никада нисам заборавио“.

Велики добротвор Миломир Главчић је свој тежак животни пут описао у мемоарима „Трн у нози на далеком путу“. Иако никада више није дошао у Србију, и данас у својих 96 година поклања новац за изградњу путева, цркава, домова културе, појединцима који су му се обратили за помоћ. Ове године пред Божић је своје рођаке даровао са 130.000 евра. Најстарији на породичном стаблу су добили по 5.000, млађи по 4.000, а деца по 2.500 евра.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *