ЉУДИ

MП КИМИ

 

Један од непоновљивих краљевачких најсвестранијих легенди. Када је крајем октобра прошле године изненада преминуо, створио је ненадокнадиву празнину код свих који су га познавали. Великим делом због тог тужног догађаја настала је Сиџа која подсећа на Краљевчане и Краљево. Милорад Петровић Кими је био оригинални репрезент нашег града, наших менталитета, шмекерског смисла за хумор уз неодољиву срдачност…

Одласком у неку небеску улицу „краљевачких музичара“ придружио се колегама Чомбету, Драшку, Бобију… У бројној плејади врсних музичара и певача Кими је био и остао, како се то у Краљеву каже, посебна прича. Од првих акорда ухваћених на хармоници „Велтмајнстер“, све до јединственог и непоновљивог звука његових клавијатура на хиљадама живих наступа, од дечачке групе „Краљеви ритма“, преко „Безимених “, „Балтик блуз бенда“ , „МП Кими групе“… Почетком седамдесетих година био је певач „Смака“, и тада су га у бенду звали „блуз човек“.

Био је прави глобтротер, прегазио је „пола планете“, посећивао тада најелитније клубове у Њујорку, Њу Орлеансу… у којима су наступала највећа имена соула, џеза и блуза. Фотографисао се са Реј Чарлсом, и та фотка је пленила пажњу на зиду собе његовог стана који је називао „Студио бејби“. Управо ту је окупљао своје пријатеље да заједно слушају музику, гледају спортске преносе, најчешће трке Формуле 1 и Мото ГП, или да се опусте уз по неку чашицу раритетних пића које је деценијама вредно прикупљао, поставши један од највећих колекционара најразличитијих ракија, вискија, коњака, вина…

Управо са пријатељима, а имао их је много, знао је да начне по коју флашу старог вискија или вина. Једном приликом окупила се екипа у „Студију бејби“ да одгледа битну мото трку, можда одлучујућу за титулу светског првака. Кими је пријатељима показивао боце пића, објашњавајући из које су године и како је коју успео да их набави, служећи свакога понаособ. Уз пут је резао пршуте и сиреве да их „не у`вати мезе“, одлазио до ледомата који је називао „златна кока која носи лед“, досипао по нову чашу пића… Када их је коначно све опслужио, сипао је виски у своју чашу и сео да гледа трку!

Погледавши у екран, оним својим специфичним храпавим гласом се обрати свима: „Шта је ово, баџо? Па, само још два круга до краја! Па, нисам знао да овако брзо возе!!!“.

Остао је за њим тај дух толеранције, космополитизма и љубави међу људима. У следећим издањима Сиџе, подсетићемо се још неких Кимијевих анегдота.

Оставите одговор