МЕСТА

БУРЕГЏИЈСКА РАДЊА БАЛКАН

Пекарски занат у Краљеву је, као део нематеријалног културног наслеђа, успео да опстане у готово изворном облику, захваљујући човеку као његовом чувару и преносиоцу.  Војислав Цветаноски био је власник једне од најстаријих краљевачких пекара Балкан која је радила у континуитету од 1963. до 2019. године као породична традиција  коју су желели да сачувају и наставе.

Војислав je рођен 1951. године у селу Горно Јеловце у Македонији. Након великих путовања по Србији, Војислављев отац Михајло је 1963 године одлучио да се насели у лепом Краљеву, где исте године започиње пекарски посао. Прва радионица коју је Михајло основао налазила се на обали Ибра, у улици IV краљевачки батаљон, у изнајмљеном подруму газде Радомира Јововића. У радионици су произвођени бурек, пецива, коре, корнети и обланде, који су продавани у киоску смештеном у улици Војводе Степе, преко пута мале пијаце. Године 1969., у Краљево долази и Војислав и одмах почиње да изучава занат од мајстора из Ниша, који су били запослени код Михајла. Исте године породица Цветаноски изнајмљује локал у центру града, у улици Трг Маршала Тита 25 и у том простору раде све до 1991. године. Бурек стваран у овој радњи је имао репутацију као изузетно укусан (поготову у комбинацији са домаћим охлађеним јогуртом) и био је један од заштитних знакова Краљева, незаобилазан за све добронамернике које је пут наносиу у Краљево. Свима су познати дуги редови муштерија који су чекали своју четвртину или осмину бурека (са сиром, месом, спанаћем, али и са јабукама) и они су се протезали све до Три чесме.

Године 1980., у Доситејевој улици је отворена још једна радња, која је опстала све до 2003 године. У овој пекари су теста печена на традиционални начин – у правој фуруни на дрва. Према речима Војислава Цветаноског, фурунџије су људи скромних прохтева, по крајности штедљиви, који су мало трошили, а највећи део зараде остављали на страну или су слали својим породицама. Многи су после дугог низа година отварали и своје пекаре у којима су пекли хлебове и остале производе. Каже да су  и пекарски и фурунџијски занати врло напорни, ако не и најтежи. Радило се и дању и ноћу, између 16 и 18 сати дневно. Од 1991. године пекара Балкан се налазила на новој локацији, у улици Октобарских Жртава бр. 40. и  у њој је главна атракција био бурек, препознатљивог укуса и квалитета. У пекари су произвођене и разне врсте пецива од белог и интегралног брашна (паштете, кифле, погачице, ђеврек, плетенице, переце, пужићи, потковице, проја, разне врсте кроасана, итд.).

Војислав сматра да за сваког занатлију „има посла“, то јест, да сваки занат има своје муштерије. Ако је купац задовољан оним  што је пазарио, ако је био лепо и љубазно дочекан и услужен, онда ће се засигурно вратити. Колико је власнику стало до мишљења муштерија говори и следећа порука која је красила зид локала преко 20 година: Цењени потрошачи! Ако сте задовољни нашом робом кажите свима, а ако нисте кажите нама.

Војислав је увек испољавао и жељу да своје искуство пренесе потоњим генерацијама, јер је сматрао да се на тај начин стварала традиција. Његови потомци су одрастали гледајући како је Војислав радио и стварао и засигурно су поносни на све што је постигао. Војислав истиче сингуларност пекарског заната који је за њега драгоцен и представља спону са прошлошћу. Прича о пекарском занату је и прича о томе како се упорним радом, љубављу, вером и поштовањем традиције може успети и опстати у овом суровом времену. Нажалост, многе пекарске радње се боре с многобројним потешкоћама у опстанку, те је након скоро шест деценија непрестаног рада пекара Балкан престала са радом. И поред тога, верујем да су мириси и укуси из ове мале породичне мануфактуре заувек остали као део живота многих Краљевчана.

                                 

Виолета Цветаноска

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *