ЉУДИ

ИЛИЈА ВАГАЏИЈА

Доста лепих дана и сати провео сам са деда Илијом (Мусулин), вагаџијом, на његовом „радном“ месту, испред Робне куће. Кад му је време дозвољавало, излазио је пре подене од 9 до 13 сати, поподене од 16, па док се видело. Знали смо и да заседнемо, поједемо по нешто… трајало је то. Он је здравствено био све слабији, снага га је издавала. До мене је допрла информација да је смештен у Дом за старе у МБ Ту је био врло кратко. 

А онда једног јутра телефонски позив. Са друге стране, женски глас, који врло тихо изговара реченицу коју никада нећу заборавити – ,,Само да Вам јавимо да је ваш пријатељ Илија преминуо“. Размишљао сам како ме нађоше, и сватих да је Ико, имао мој број. 

Блаженопочивши Воја Благојевић, један дека (живео је у „кифли“) ишао је уз помоћ два штапа, и ја, састали смо се и одлучили да Илију испратимо достојанствено. Прикупили смо мало парица, купили неких потрепштина, и на Старом гробљу, деда Илију Мусулина, испратили на вечни починак. Било је нас седам, и свештеник осми. После укопа, Илији за душу, по традицији организовали смо ручак. 

Илија Мусулин, рођен је у Далмацији, у Краљеву није имао ни ближе, а ни даље родбине. Живео је у кућерку иза Привредне коморе. Због неких заслуга у рату, у коме је и руку изгубио, одузета су му грађанска права.

Вага је била сва његова имовина.

(Горан Шљивић)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *