КУЛТУРА

ТО ТИ ЈЕ, САДА, МУЗЕЈ

Моја прва школа више школа није; окречили је, избацили из ње скамије и  олајисан патос, високе гвоздене пећи, зелене табле и дрвене сандуке за угаљ, сија се сада бели мермер на поду

Капија је била метална са орнаментима од кованог гвожђа… Висока и тешка… Даље се улазило у огромно двориште.  Са леве стране је био мали парк, засађен растињем, најчешће неуредан…Са десне, улаз у фискултурну салу, тада једину у целом граду. Њу порушише.

Ту, поред капије, на троношци је седео Далипи Веби са великом, од прућа плетеном, корпом испред себе. Из ње је продавао жваке „Базока Џо“, ораснице, кестење у фишецима од новинске хартије и „клик – клак“. Да… и бомбоне у облику јагодица…  њих на комад… Није био у најбољим односима са школским властима, па су га ови редовно истеривали напоље, а он се поново враћао.

Огромно двориште са бетонираним игралиштима за кошарку и фудбал и пар трибина до ограде са црквом. Црква је била законом одвојена од државе, а од школе, високом тарабом.

У продужетку дворишта је био „травнати део“, без траве, јер иста није никада могла да никне. У хладу, испод великог дуда, на утабаној земљи смо играли кликера, све док „стакленац“  не  прсне  на пола, због „туша из набаца“.

Високи школски служитељ, са проседим брковима и качкетом на глави стајао је обично на степеништу зграде, гледао у сат и држао велику бронзану меденицу у руци. Када време откуца, звонио је са оном клепетушом, тако јако, да се звоњава чула до пола града.

Оџачар је у  школи делио ђацима  свој сувенир, малу  оџачарску четку, направљену од црних влакана и бакарне  жице. Веровали смо у срећу, јер  је  Бог био забрањен.

Поп Гвозден нас једном љутито прекорио, јер смо се држали за дугме док је он пролазио поред нас. Испричао нам како су  Турци попове прогласили „баксузима“,  јер су се они  жестоко борили за народ. За учитеља Добривоја, они су били „реакција“. Шта је то значило, тада  нисмо разумели. Због те „реакције“ су ваљда подигли високу тарабу између школског дворишта и црквене  порте.

Добривоје је био маркантан тип, стари скојевац и комуниста. Он је претекао из рата, а његови пајтоси су изгинули којегде, тамо по Босни. Ено  их и сада у парку, стоје им бисте изливене у бронзи, пише тамо име и презиме, година рођења и година смрти. О њима смо знали све, јер је Добривоје причао потанко. Није морао ништа да измишља, он их је знао лично. Играо са њима кликере, под истим дудом, као и ми годинама касније:

– ‘Еј, бре, тај Раде Вилотијевић, Олга Јовичић (звали је „Рита“, због поцепане кецеље) и Драгослав Богавац, они сви заједно су ми били  као школски другови!

Немце смо мрзели с разлогом. Ко их не би мрзео !? Једног нашег, што је хтео да буде њихов, убили смо к’о роба, гађајући га поквареним јајима и трулим крушкама. Шеткао се у униформи Вермахта, дуж црквене ограде у паузи, приликом снимања неког ратног филма. Сав важан са шапком на глави, у  дугим официрским чизмама на ногама,  руке   био укрстио на задњици. И тако налете на  нашу  заседу.  Јер, ако је  Рита те четрдесетпрве,  могла да побегне преко затворског плота, преплива Ибар и оде у шуму, како је сведочио Добривоје, онда смо и ми могли да «извршимо атентат» на овог  „домаћег издајника“. Наш скроман допринос  револуцији  учитеља Добривоја.

Тако ти је то било, мој Радоване…

Моја прва школа више школа није. Окречили је, избацили из ње скамије и  олајисан патос, високе гвоздене пећи, зелене табле и дрвене сандуке за угаљ. Сија се сада бели мермер на поду. То ти је сада Музеј.

Расписан био зајам, те народ давао паре да то тако уреде.

Ако, тако и треба…

Раде Велизаров Ерац (Са портала „Круг“)

Оставите одговор