КУЛТУРА

ПЕСМА О КРАЉЕВУ






Рођени смо у долини
где Ибар Мораву грли,
тихој, краљевској котлини
којој душа сетна хрли.
Расли смо као из воде,
чувала нас липе сенка,
а љубави, разне згоде,
започињаше код тенка.
Занатлије добре, старе,
сараче и бојаџије,
памтимо као другаре
уз клакер код содаџије.
Тих смо давних наших дана
волели шетње по граду,
колаче из ‘’Пеливана’’
а из ‘Наде’’ лимунаду.
Из флаше се пило пиво,
онда дошле су лименке,
после пива, то се знало,
код Цалета на семенке.
Ту су биле метрополе
о којима човек снева,

кафане које се воле,
Париз, Лондон и Женева.
То је било наше доба,
уз гитару певало се,

младост мора све да проба,
бриге године доносе.
Патили смо, сами били
и видали своје ране,

братски, снажно загрлили
тужне, гладне и прогнане.
Неко ново сад је време
и много се брже живи,
паркове је, без дилеме,
заменио бетон сиви.
Ту су неки други људи,
ново граде, старо руше,
мој се град са срцем буди
ал’ је остао без душе.
Кроз маглу долина скрива
наше тајне, наше снове,
док је нас она је жива
да се завичајем зове.

Драгана Петровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *